Srbadija

Св. 8.

И ја тргнух из корица тврдих Крвожедну сабљу си убојну. Кад ме виде војска одабрана На ноге је скочила јуначке. И внтешка војна кренула се Па кроз тавне дубраве и дбле Целе ноћи напред ступала је Док зора на истоку не сијну. Цветна дола нред нама је пукла А по доли река ј' кривудал>ка. Украј нлаве валовите реке Беше Ротмар дигао си војску Оружану од пете до главе. Али конл.а кад су наша Смртоносна зазвектала: Неиријател> бегат' стаде Силан Ротмар мртав паде Баш од мога Оружија нобеднога! И још сунце ннје село А ја већ у Кроми бија, Даровавши седом краљу Ротмарова оружија. Кад јуначка обилежја У руке сн Кротар узе, Од радости врелане му Надоше низ лице сузе. Ал нобедне, ето, војне Што краљевом двору стиже; А по трему од конднра Радостан се звекет диже; ХарФе хује, а певачи Славопоје нове внју, А жерава смела духа Силно бије из очију. Свечаности и радости У дворима нема краја Мир нам беше вратио се Из лепог си завичаја. Нојца оде исгок плану А душмана нигде нема, Не видиш га, с бојним копљем Против Кроме да се спрема. Ротмар паде на бојишгу Од оружа Осијана, А радост се чиста диже На крила си златоткана. Над јунаком Фоваргармом Ја сам био песму вио Кад кнежеви, дике наше У земљу га закопаше. Седи Кротмар пи дануо није, Већ он стаде умрлом сн сину Смртну рану но телу да тражи. Кад он рану на недри му нађе, Заснја му као сунце лице, Па овако рече Осијану: „Осијане, млађани јединац На бојишту славно мнје пао! Пред душманом ннје нзмнцао, Е н.ега је смртн неумитна Онда нашла кад је напред ступо. Благо, који у младости падне, Е слава му далеко се чује; Алн старца нико не познаје 'Гек слабој му мишцн се подсмева. Спомен ће му у песми да живи А моме ће ожалит' га лепо. Ал старац се у осами суши И дела му из младости славна Живо греде путем заборава. Нико не зна за његово име Нит' ко чује уздаје му тешке. Затрпајте, браћо, гробницу му, Ал на камен што му снове чува, Нек не падне суза из очију. Благо, који у младости падне Још док слава њега окружава! Шита ПоиовиЛ.

У Д Б А Л А. Приповетка Ч ЈЕЛЕНЕ ХАИОВЕ. (Свршетак). алазимо се у сред степе; не види се нн дрвета, ни човечија станишта, ни брда, ништа до једнолика пустиња; овде и онде налази се по где који бокор пелена међу пешчаннм брежуљцима, што их је ветар са каспијскога мора довејао. Пространа равница та изгледа као да се море, кад је највећма узбуркано, у песак претворило; пешчани вали дижу се један за другим, готови да се првим ветром откотрљају. Ваздух је загушљив од запаре; као из вредог покривача млетачких оловних руда, тако се овде с неба слива жегана путника; па ни пове гарац не може да освеши гу суву, прашињаву равницу. Нигде знака од живота — ни тица не лети небу, нит се лептир по трави ленрша; увеле стабљике пеленове не мичу се свуда највећа тишина; природа као да борави мртвн санак. Сунце се нагиње обзору. У дал.ини се појави једиа каравана. Двадесет камила, натоварене мешинама и џаковима вуку се тромо преко дубоког песка. За њима миле двоја кола, у која су камиле упрегнуте; неколико Калмука јаше за њима и гоне камиле, које сваки час надају на песак и својом несносном дреком још увеличавају жалосни утисак тога дивљег нредела. У првим колима леже два спаваћива слуге, а у другим њихови господари. Један од њих носи грађанске хаљине, има орден на прсима, Фес на глави и чини се, да га је врућина са свим уморила. Једини му је покрет то, што џепном марамом гони мухе, што га облећу. Друг му, којн је млађи и живахнији, има војничку униформу; бела капа лежи му на крилу, а неуређена коса пада му преко широког чела. Он се живахно осврће и пажљиво посматра околицу. — Шта се за име божије сваки час осврћеш десно и лево? шта имаш да видиш? Та ти се окрећеш као магнетна игла, рече му сапутник. Ту се бар не можеш дивити лепоги природе! Шта? повиче млади оФицнр, зар та безгранична просторија непоказује неко узвишено достојанство? и зар при погледу те пешчане пустиње, тога неба без и једног облачка, тога ванредног призора не би могли себи представити, да смо у Африци и да са караваном Харун-Алрашида идемо у хаџилук у Меку или Медину? — Не говори које шта! Харун Алрашид дао је прострти ћилиме по путу од Багдада до Меке, а ми — ваљда видиш — да дубоко упадамо у песак заједно са нашим „пустињским лађама", тим гадним животињама, што ми својом дреком уши парају. Још пре две године премерио сам ја те од бога проклете степе и знам, да би нам сувише требало напрезати уображење, да те наше пратиоце представимо себи као чету оних храбрих и појетичких Бедујина, који су уједно и разбојници и песници. — Али су ипак Калмуци некад били храбри као и Бедујини. Само им је удобни пастирски живот угасио ону пређашњу ватру. Та погледај само, како ти људи ноно-

сно

Јаше!

— Имаш право, рече други по кратком ћутању. Сећам се неке романтичке приповетке нз округа астраханског, из које се види, да тај народ није са свим изгубио своју одважност. Жена једног калмучког кнеза,

била је у ближем сношају са једпим својим подаником, неким младим саисаном. Кад то кнез дозна, прогна кривца из аула и злостављаше своју жену најсвирепијим начином. Дуго је она сносида своју казну, али најпосле изгуби стрплење, инауми да се ослободи тог несносног јарма. Сама није смеда нишга почети. Она доведе тајно свога љубазника награг и наговараше га, да јој убије мужа. Саисан се дуго опирао, ади степске депотице као да имају исту таку вдаст над обожаоцима својима као и наше, н гако се он покори вољи своје владарке. Но ствар се открије, и саисана вргну у тавницу. Али представи сад себи чудновати карактер младога човека: он узе сву кривицу на себе и рече, да је кнегиња са свим невина. Преко године дана трајада је истрага; много је пута био преслушаван; но ни молбе његових сродника, ни обећања судија, да ће му се казна убдажити, не могоше га склонити, да призна сукривњу своје љубазнице. Против кнегиње не беше никаквих доказа, те тако буде саисан сам осуђен на робију. Је л' ти позната степа између Зарижине и Астрахана? Уњојзи има врло мало села, и ретко продазе путници кроз њу. Кроз ту степу водило је десет војника осуђеног Кадмука у Сибирију. Једног дана, кад је нратња осуђеникова уморена ишда по дубоком песку, приближе се некодико Кадмука на коњима и почну се разговаратн са заробљеником. Вођ војнички хтео је да их одбије, али они га замолише, да им допусти, да се са својим пријагељем опросте; како се чинидо, да нису оружани, допусти им се, и Калмуци рекоше саисану, да су по налогу кнегињином дошди, да га ослободе. — То је тешко, одговори мдади човек. Војника има два пут више него вас, и они имају пуне нушке, а ја сам везан. Оружја имамо и ми; ми ћемо твоју стражу расгерати и твоје данце раскинути, рече један Калмук. — Не, брате! повиче заробљеник, ви би у борби подлегди, а мени је доста и мог старог крвног деда. •— Ади како да допустимо, да те воде у туђ предео, где те очекују најтеже патње, и како да се без тебе вратимо кнегињи? ииташе други калмучки коњаннк. -— Ја кнегиње не ћу више видеги, рече саисан; једино средство да се ослободим, то је, да ме убијете. Кадмуци се згрознше. Шта ти пада на ум брате ... да те ми убијемо? — За што не! продужи заробљеник. Зар није боље да умрем у свом завичају, него да у туђини скаиам од гдади и жеђи? Овде сам се родио, овде са мојом браћом живео, овде ће моје кости лежаги код мојих отаца. Другови, ако ме водите, убијте ме! Они одговорише, да немају иушака ни пиштоља. — То није можно! повиче он; ваљда нисте дошди овамо само с бичевима вашим — ви мора да имаге оружја, а осим тога има ту и камења, па ме њиме убијте. Узмите камен, па ми размрскајте главу. Шакија-Муни, наш бог, наградиће вас за то! — Дуги разговор учини се вођу пратње сумњив, и он заповеди војницима, да Калмуке огерају. Браћо, не осгављајте ме ... убијте ме! викаше заробљеник за њима. Кадмуци се већ прилично удадише, на један мах окрене се један мдад коњаник, који беше мало боље одевен него остали и нројурнвши с коњем поред стражара, опади из пишгоља: саисан наде с размрсканом главом. Држ те га! држ'ге га! викаше вођ стражи, али беше касно. Коњаник ишчезну у обдаку од прашнне и сретно стигне своје другове. На скоро за тим умре кнегиња, и на самртном часу исповеди, да је она била тај коњаник. — Није ди та ириповест каква бајка? питаше мдади ОФИцир. — Можеш се код Калмука упитати; они ће ти то посведочити. Једино, што сам заборавио, то суимена особа. Али време би било,