Srbadija

Св. 9.

СРБАДИЈА, илустрован лиет за забаву и поуку,

211

бораца, па и то још није дигнута „кука и мотика". Путник: Од 13,400 20 год. мушкараца 10 °/ 0 "неспособнијех" за „ борце", од овијех 2 °/ 0 „сасвијем неспособнијех богаља"; остаје 12.060 мом. за борачки строј као годишњи контингенат. Узимајући 30 год. појасова за активну војску, добивагшсац своту од 200.000 бораца и 15—16.000 небораца „способнијех«. А осим тога 50—60.000 м. младића испод 20 и људи међу 50—60 год. за посаду, дакле свега 260,000 односно 276.000 глава. Ја се, што се тиче неспособнијех и недоетаточнијех, слажем са свијем с Путником. Грујић се је одвећ дао завести јевр опском шаблоном. Проценат неспособнијех зависан је од индивидуалности народа. У швајцарскијем планинама има много кретена (од природе блесастијех), Холстајнци су слаби на ногу, у горњој Штајерској и Корушкој има много гушавијех и. т. д. Ја мислим да је Србија једна од најсрећнијих земаља у томе смислу, јер се ни у осталом српству таки изрођаји не појављују. Друго је питање: јесули људи од 45 до 50 год. за велике маршове? Ја сам их имао прилику виђети у Мађарској 1849. изнам само толико, да су саразмјерно много већи конгингенат давали болницама него младићи испод 20 година. Организатор војске, која има такав задатак, као што га има српска, мора другијем правцем ићи, него организатори великијех ил неутралнијех држава. Он мора у рачун узимати и жене за стајаће болнице и иоодраслу дјецу за плетење »шанчевих кошева" и „прутног снопља" у градовма, а камо ли не на све мушке главе које су кадре оружје носити: организатор српски мора у вријеме рата узети у рачун и све земаљске занатлије и творнице попут Карнота: ко неможе у бој, мора да ради аа војску. Само с тијем се начелом може изједначити ираво и дужносш сваког Србина и Српчега, да служе срећи отаџбине. Ту је штедња опасна, јер кад непријатељ продре уземљу, ондаје касно дизати„куку и мотику". Треба их дигнути прије, да се непријатељ далеко оћера од кућног прага или да се брже сатре, па ће бити мање трошка људства. Да су Французи 1870 у јулију кренули уз стајаћу војску и сву ону момчад што ју је посље Седана кренуо Гамбета, тешко да би стари Виљем у Париз био доспио. Међу гим, о овијем ће бројевима још бити говора. (Свршиће се). Синиша.

рактером и с искреним родољубљем, због чега је био омиљен код свог народа, а омрзнут код Турака. Бранећи свагда народ српски од насиља турска, а наиме од пљачкања, мораде год. 1835. оставити Херцеговину, по што му Турци пет браће погибоше, и настани се са породицом на Ђурђевом брду близу Херцег-Новога у Боки Которској, Овде је отац ,1уке Вукаловића неуморно на томе радио, да народ подигне наустанак, ирадњегов не бегае узалуд, јер народ године 1839. листом устаде на Турке, тражећи, да се поврати у Херцевину .<1ака Вукаловић, кога су Турци иа силу изгнали. 'Гурци се нађоше у невољи, те позову натраг Лаку Вукаловића, обећавши, да му не ће ништа бити, но осми дан после доласка његова, крене се из Требиња Асанбег Ресулбеговић са буљуком Турака и дође на Зупце, као да походи старог зубачког главара, но Асан-бег га међу тим оглоби са 500 талира, а при поласку отрова некако Лаку Вукаловића, који се на скоро за тим поболе и умре. Тако је окончао храбри јунак и родољубиви Србин Лака Вукаловић. После смрти његове остаде му пародица у највећој бедииневољи, јерим Турци свеогеше. Анђа, удовица Лакина, одсели се за тим у Босну кад неке својте, а Луку Вукаловића, свог најстаријег сина, даде на пушкарски занат у Требиње. Дука остане ту пет година, и изучивши занат, а навршивши своју двадесегу годину, врати се у гњездо своје на Зупце, те одмах позва матер, браћу и сестре из Босне, и настани се с њима у својој старој тврдој кули. Чим чуше Зупци, да је дошао к њима Лука Вукаловић, син Лакин, а они се одмах скупише да га поздраве, а уједно га и изабраше за свога капагана. Ту је у месту свога рођења живео Лука неко време, радећи свој пушкарски занаг, а у двадесегпетој својој години ожени се са Сганом Кривокапића из Црне Горе. После тога на неко време одсели се Лука у Херцег-Нови, где је као пушкар доста посла имао, но као родољуб још више него пре, јер је често к своме народу на састанак одлазити морао, који без њега не хгеде никакав посао предузети. У ХерцегНовоме стекао је за кратко време врло много пријагеља и познаника. Године 1852. крене се Омер паша да по Босни и Херцеговини покупи од раје оружје, и по што му је у Босни посао срећно за руком испао, дође и у Херцеговину, где наиђе на велик огпор, јер народ не хтеде дати из шака једину своју обрану; на зубачком састанку разложи Лука Вукаловић народу, на што Турци смерају, кад разоружају рају, а народ чувши то закључи: да пре сви изгину, него да се бсз оружја као жене предаду на милост Турчину. Па другом збору, у коме су Вукаловић и Лука Петковић учествовали, договоре се, како ће се владати и шта ће чинити, ако дође Омер паша да узимље оружје. Борба на живот или смрт, већ беше свршена ствар, те тако отпочне четовање у пролеће 1852. које је трајало све до јесени године 1857. Кад је Дука Вукаловић доцније видео, да се његова чете умножавају, а он се договари са својом дружином, те позову све херцеговачке главаре на састанак у Бијелу Гору у Јастребицу, год. 1857, и ту закључе, да се на све стране зарате с Турцнма, да сви скоче на оружје, чим чују да је Лука Вукаловић започео рат с Турцима. Први отворени бој који је цео дан грајао, беше кад намастира Дужи, у коме је Лука Вукаловић са својим соколовима одржао победу над Хаџи-бег Рес.улбеговићем. Чим чуше главари херцеговачки да је Лука Вукаловић развно своју заставу и пошао у бој против Турака, а они сви листом усташе против Турчпна, усташе и на све стране победише. Лука Вукаловић одржи и други победу над Турцима у боју на Пољице, у коме су му 1500 Срба римокатоличке вере дошли у по-

моћ. После те сјајне победе удари Лука на Л»убиње и Загору, те и ту разби турску војску. Те две Вукаловићеве победе зададоше велики страх Турцима, а народ српски у Херцеговини охрабри се, и сви пристадоше уз Луку. Кнез црногорски Данило побоја се, да од куд сила турска не нагрне на Вукаловићеву војску, која беше удаљена од својих планина, те поручи Луци, да се врати са својом војском на Зупце, и да препоручи нероду да се смири, јер су Турци кнезу Данилу обећали, да ће дати херцеговачком народу сваку правицу, а наиме да ће им дати онаку самоуправу, какву су од старина имали. Лука послуша кнеза, а народ Луку, и тако се тај устанак стиша све до великих поклада 1858. године. У то доба из ненада пуче глас по Херцеговини, да је Ферик и Кадри паша дошао са силном војском и да се искрцао под Клеком, а народ српски и опет се увери, да Турчин не држн своју задату реч, те Лука на брзу руку позва народ на оружје и дочека Турчина са својим витезовима, који су се без престанка четири дана борили; кад виде Лука да сили турској не може одолети, а он повуче у планину своје витезове, да се мало одморе и поткрепе. Не потраја дуго а Лука опет удари на турску војску, по што је своју дружину на чете разделио; у добар час дође црногорска помоћ, и кад Дука виде браћу своју где му у помоћ долазе, а он као лав са својим соколовима улети у гурску војску, која поче измицати, и посече са својом браћом 1523 турске главе. После ове сјајнепобеде заметне Лука Вукаловић бој с Арнаутима, који су чували туске куле у Суторини, и након кратког отпора оставише Турци своје куле, а Дучинавојска запали куле, да се Турци немају где поврагити. После тнх бојева оставише Турци Луку Вукаловића на миру све до 'Бурђева дна 1858. године, кад Ферик и Кадри паша прикупише сву војску из Босне и Херцеговине, и дођоше са свом силом у Грахово, те се ту утаборише на Граховцу. Видевши херцеговачки главари, да сили турској одолеги не могу, позваше своју браћу Црногорце у помоК, ноји им и дођоше под својим вођом Мирком војводом. Чим стнже војвода Мирко наГрахово, одмах се скупише око њега сви главари херцеговачки, те се ту договарише шта да раде и по шго су најнре опколели турску војску, ударише у уторак пред Спасов дан на Турке. Бој је трајао од зоре па све до мркле ноћи, и гај дан погину 305 Херцеговаца и Црногораца, а 4392 Турчина. Сутра дан у среду дође Францески конзул Делари и поче преговарати са војводом Мирком и са вођама херцеговачким да прекину бој, обећавајући, да ће Турска испунити праведне захтеве рајине. Делари хтеде извући Турке нз гогибије, и дати им времена да се опораве и да се спреме на отпор, но Дука Вукаловић упозна брзо намеру лукавог конзула, те позове народ да се спреми за бој, који ће сутра дан заром отпочети, на шго сви главари и народ пристаде. Кад сутра дан, лицем на Спасов дан, пуче глас, да Хаци-бег Ресулбеговић долази у помоћ турској војеци сл 5000 Турака, а главарисе уверише на што је конзул смерао, те брзо одвоје 500 бираних војника и пред њима Ковачевића из Грахова, па их послаше иа сусрет Турцима. Ковачевић сусрете и побије се с Турцима код Клобука на Долове, а у исто доба ударише Црногорци и Херцеговци на Турке на Граховцу. Не потраја дуго а Турци почеше узмицати, а српски соколови још већма иавалише на шанчеве турске; после тога помеша се српска и гурска војска, те настаде жестоки покољ, а кад ногибе Ферик паша, препаде се Кадри паша те срамно утече у град Клобук са нешто мало војске, а остали сви изгибоше иа бојном пољу, око 15000 Турака. Послеове битке врати се вој-

Лука Вукаловић. (В. лик на страни 193.) Сав свет упрво је данас очи на Херцеговину, која је устала против свог старог крвника Турчина. Сав свет са пажњом прати догађаје у Херцеговини, наша браћа Словени јако се ннтересују за устанике, желећи им добар успех, ми пак Срби налазимо се данас у грозничавом стању, јер се коже наше рођене браће тиче. И нехотице сећа се сааки Србнн великог војводе херцеговачког Дуке Вукаловића, који би данас предводио народ у Херцеговини, да га није пре две године нестало с овога света. Ми ево овом нриликом доносимо лик и животопис тог великог јунака херцеговачког, чиј јуначан дух треба да лебди пред очима устаника. Лука Вукаловић родио се у Зупцима лицем на Лучин дан године 1823. Отац му беше Лака Вукаловић главар на Зупцима, а матиАнђа из породице ТЈуричића. Лака, отац Дуке Вукаловића, беше редак човек, у коме је спојено било јунаштво са постојаним ка-