Srbadija

274

СРВАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

Св. 12.

Ко живи у грдној дубини морској. — X Е К Е Л. Пре осамнаест година оиремнше ове владе: инглеска, шведска и влада здружених држава — ратне дађе. То по себи није чудо, ал чудна је намера ове опреме, због те намере није до сад била ни једна лађа оправљена. Не беше то ни ратничка, ни дипломатпка мисија. Не беше то припрема за пут каквог на гласу открића, у чему се одликовала Инглеска, јер обогати наше знање о даљним чесчима света и о становницима им. Намера ове експедиције беше сасвим друга и сасвим нова. Радило се на томе, да се испита и проучи дно морско у највећим дубинама окејана, да се пронађу трагови органског живота, ако их узбуде. Апрви повод том испитивању даде електрична жица, која већ од четлр године амо спаја просвету са просветом — Јевропу са Америком. А да би се мисао о том телеграФу могла остварити, морали су људи прво испитати и измерити: колико је море дубоко, и какво му је дно. А то је учинио капетан Дајман на инглеској ратној лађи „Циклопу", и том приликом пронашло се — да у оним грдним дубинама морским има живих живошиња, а нс да су те дубине као изумрле: јер и вегешабилног живоша у себи имају. А када су научењаци микроскоиски посматрали оно фиио блато морско — пронашло се, да у оним дубинама живе великим, шта више највећим делом безбројни мали организми. Чим се толико о томе сазнало, одмах почеше научењаци да опширније испитују оне грдне дубине морске и живе становнике им: а то испитивање донесе собом најинтересангније резултате, о којима ћу ја у кратко сад да говорим*). Добро би било, кад би овим резултатима и „шири кругови" поклонили мало више пажње, и то не само с тога што су консеквенције тако важне, но поглавито с тога, што би се ваљда мало живљи интерес показао и за те мање животиње морске. У главноме иознајемо ми живе становнике морске тек од скора. Ма да је већ Аристотел, 350 година пре Христова рођења испитивао у својој на гласу »историји природе" и те мале становнике морске, и ма да је саопштио млоге важне чињеиице из живота им — онет се нико није бринуо за те сгановнике морске. Па и она жива радња нрошлог столећа, кад енергички почеше испитивати животиње и биљке — не расветли таму, која се спустила над животом у мору. Сви су то пазили само на оне биљке и животиње, што на сувој земљи станују, дакле на: веће сисавце и тице, а међу мањим живогињама на инсекге. И тек у нашем столећу почеше природњаци испитивати занемарене становнике морске; труд им се огромно наградио — јер изнађоше сила на гласу открића. Особито за последњих тридесет година одлазе боганичари и зоолози са микроскопом, мрежом, и анатом ским справама и кугијама на морску обалу, па обогатише бијолошко знање правим благом ингересантних чињеница. Оне класе ризопода, медуза и звезданака, што су их пре и најчувенији природњаци једва по имену познавали — никако не заостају за инсектима и кичмењацима, што на суву живе у погледу разноврсности облика и животних појава; па не само те класе, но још много ниже групе животиња у окејану стоје уз сувоземне животиње — а у неком аогледу и надмашују их. Ал још главније је ово: од оних седам главних одељака у које новија аоологија

*) То је говорио Хекел у Јенн у акадеиичкој дворани 2. иарта 1870. Прев.

живошиње дели — чешир одељка живе гошово само у мору; иеши оде.љак живи једино у мору — а само два одељка живе на суву: кичмењаци (Уег1с1>га(:а) и зглавкари (Аг1ћгоро(1а). Азнанствена, научна зоологија мора тим пре већуважност изучавању нижих морских животиња дати — јер она тежи да скроз и скроз појаве разуме, и да дозна и испита узроке бијолошких чињеница. Такво знање несавршених морских животиња најаре ће да разреши најтеже загонешке из бијолођије. Шга је живог, како је живот ностао, како се развијао — томе нас баш најнижи и најнесавршенији становници морских дубина уче; у тајносној гомилици таквих организама сакривени су корени виших и савршенијнх живогињских група, сакривени су „прастари основни облици", из којих се по свој прилици развише после савршенији организми. До пре неколике годнна знали смо за „живот« у мору само онолико — колико смо могли дознати од „становника" морских на обалама и површини мора. Још пре20 година није бијолошко испитивање допрло у дубље дубине. Шга више, сви природњаци готово мислише да богашства и разноврсности животиња и би.љака у мору има само на обалама у незнатно/ дубини, тим пре и брже живоша несатје и напосљетку да га сасвим нестане. Ато су мислили због тога, што је онако грдан притисак воденога стуба, што ни мало нема светлости, што се вода не к реће, и због других одношаја у грдним морским дубинама. А и могло је изгледати, да имају нраво, јер је ужасна разлика између услова за егзистенцију животиња у грдним дубинама морским и живогиња на суву. У дубини од 150 стопа већ нема више дневне светлости, но се та светлост у ружичну боју претвори. У дубини од 600 стоиа веК је аасолутна иомрчина. А у дубини од 1000 стопа нема ни нај\1ањег зрака од светлости, ни у најјаснијим морима, ни при најјачој светлости тропскога сунца. Ако помислимо, како је важна светлост за живот, особито за биљни живот, како без свеглости ни боје нема то већ зато можемо мислити, да због ове вечне ноћи животу опстанка нема. Ал ту ми још нерачунамо слабу температуру воде у већим дубинама. Ма да податци разних природњака, што се тога тиче, нису једнаки, ипак се сви у томе слажу, да је темаерашура воде свугде исиод 3000 стоиа —• и.ли тачка мрзнења, или бар овој врло близу. Штавише, изгледа да је температура воде у дубљим понорима, испод 10000 стопа — и исиод нуле, ма да се вода и опет не смрзне. Но најважнији услов за егзистенцију организама у већим дубинама морским; то је грдан иришисак воденог стуба на њима. А овај износи у дубини од 1000 стоиа 313 ашмосФера, дакле у дубини од 20,000 сшоиа износи 6260 атмосФера. То разјашњава Вајвиљ Томзон овако: „Човек у дубини од једне инглеске миље носи на себи терет, који је једнак десет путовоза, кад те путовозе обложимо карикама од гвожђа. Ал како је инглеска миља нешто дужа од 5000 стопа, а најдубљи понори, шго су до сад измерени износе преко 6 инглеских миља, то би човек на дну ових понора имао да издржи притисак од 60 путовоза, ако их обложимо карикама од гвожђа. Или да кажемо краће: у дубини од 32000 стопа притисак је једнак хиљаду агмосФера — а свака ашмосФера иритискава једну квадрашну сшоау тежином од 2176 Фуната. Било је дакле сасвпVI природно, кад чак и први природњаци помислише да нема екзистенције органског жнвота иод тако грдним притиском. Шга

више, изгледало је да ће од те сумње ностати исгина, од како поче Инглез Едуард Форб да испи гује и веће морске дубине помоћу дреџе (мреже вукалице), ге је тако могао мало боље и потпуније испитати морску Фауну и Флору. Форб доказиваше, да се животиње и биљке при силажењу у све веће и веће дубине, исто тако промењују, као Фауна и Флора брегова, кад се увисину пењемо. Другим зонама у дубини одговарају друге органске Форме. По томе је Форб разделио субмарино спушгање обале у неколико хоризонталних зола, што једна над другом лежн (Јопеп Т1е^еп№иг1е1}. Последња зона по њему била би између 600 и 1800 стопа. Између тихграница органског ;кивота све више и више нестаје. Биљке престају код 1400, а животиње код 1800 — дакле, да нспод 2000 стона нема више органског живота. И гогово сви примише мисао Форбову. Ал сад се изнашло — да мисао Форбова није добра, јер беше основана на несавршеној методи испигивања, и непогпуној методи посматрања. Напротив, мало час споменута испитивања највећнх дубина окејана — показаше, да има органског живота у грдном развитку безбројних индивидуа (ма и у мало разних облика) и у најдубљим понорима окејановим. А то се могло зато дознати, јер беху при руци савршенији инструменти, и радило се млого бољом методом. А понори окејанови каткад су тако дубоки, да надмашују највиша брда над огледалом морским. Кад су људи мерили на северу атлангски окејан, онда изнађоше да је дубок 25000 28000 стопа. Шта више, лге/?мл,о(8епк1оЉ) кад и кад не дохвати дна ни у дубини од 32000 сшоиа. Хималаја, највише брдо на нашој зем.љи, могло би се леио сместити на дну ових ионора, а наше највеће лађе, могле би иреко њега иловити, а да ни не додирну !! Наравно, да је тешко тачно испитати те грдне поноре и живе сгановнике уњима, што би била као нека извина за то, што смо их тек пре неколико година боље упознали. Испигивање тих грдних морских дубина не да се ни из далека сравнити са испитивањем плитких места на обали, за које је најзгодније, најбоље и најпотпуније гњурачко звоно (Таис1 )ег-§1оске). А.ш ипак је неповољно, а и омасно, правнти шетње и екскурзије на дну мора у гњурачком звону, јер овај преважни инструменаг није још како треба усавршен. И најревноснији природњак ретко се на то одлучи. За го се за зоолошко испигивање морског дна обично употребљује — мрежа вукалш{а или мрежа чеиркача (1 )га<Јцр. Бга^&е — Бгес1§-е — Оге(1бсће — 8сћ1еррпе(и — Зсћаггпекг —). А то је проста снрава од два до три јака гвоздена штапа, с једног краја утврђени су једеком — а с другог краја су чврсто свезани као неким оквиром (гаћтеп) од гвожђа. Тај оквир има врло оштру сеченицу, којом као каквим ножем, захвати земљу са дна мора, кад се мрежа избаци и кад се на једек извуче. Све, што доле пузи и расте, све то буде захваћено, и пада у један џак од јаког платна или мреже; а тај је џак свезан и рашнрен на крају оквира. Обично се мрежа баца са какве барке у плаву дубину, затиад се мало даље вози, и после иеког времена извлачи се мрежа на једек Оно, што је у џаку, нстресе се у барку, па се онда прогледа. Ваљда нема већег уживања дражи и задовољства од таког лова на — мору. Ал зато и треба да је човек сгрпљив и дурашан. Велико је очекивање и радознала жудња за оним, какво ће скупоцено благо из скривене дубиие дадонесе мрежа, коју смо „теконако" бацили; та радозналост бива тим већа и јача, што је већи рад и посао око тешког лова мрежом вукалицом. Рад и очекивање зоолога, ловца, исто је тако пелико, ако не и веће,