Srbadija

34

СРБАДИЈА, ИЛУСТРОВАН ЛИСТ ЗА ЗАБАВУ И

ПОУКУ.

СВ- 3 И 4.

<{ Рекла бих да је све као штосам пређе оставила. До душе нисам још ни завирила у сваки буџак. * Реко смо јој, како смо морали за време отпустити момке. Она се на то мало поозбиљи. <( И код насвамиде достасвакојако. Свет се нешто узвилио, па се одао на неке буди Бог с нами послове; не гледа ти нико себе и своју чељад на дому. На се и искреност пробрцнула, а поштење махом ојело. Свак ти дрми врчи, а да знаш бар за што и кроз што. Неки враг ти заврнуо људма мозгове, на све ти је то ћудљиво и лукаво. И што је остало неокужених поштењака, све су нешто немирни и усплахирени. Бог нека суди оном, који нас је тако поцепао. Ти велики личинари ето окотише тма лисаца и лисичића. Бог би дао да им се што скорије семе затре/ «А ми мишљасмо, свајо, да је само код нас тако/ прпмети јој Миле. <( Како код вас само, зете ? Како ти је код вас и код пас, тако ти је и у Палежу и у Ваљеву, и свуда куд год крочиш у овој нашој тужној земљи. С дана на дан губе се људи искрени и од речи. Нико ти ником не верује; све један с другим слатко а лисички. Тркни слажи, отиди нренеси, то ти је многим свакидашњи рад. Куд ће то отићи, шта ће се из тога излећи —- чисто се стресем, кад на то помислим. Бог убио онога, који први запати ту лукаву људску стоку у нашој земљи. Мртвог га земља не примила!* «ИроУ се, сестро, клетве/ рекох јој, <( све ће то Бог на добро окренути. 8 <( Мучи, сестро, Бога не помињи. Чисто се бојим, да се није иселио из наше вајпе земље. Та зар би он трпео ово, што се јадним светом чини на белом дану. Та знаш ли кога окапетанише у Тампави. Али ја блебећем, а пе пазим где сам. Данас и плотови чују. Да ме чује наш пијани ћата, би ме луда јавно срамотила. Данас ти се и жене вуку на одговор за најмању бесмислицу. Ономад седесмо код мртваца, па водисмо говор о покојном овом. о покојиом оном. Случајно једна помену покојнога Радојицу, што прогнан и умре. Таки се то сутра дан знало у конаку и сироту жену зваше и псоваше. Е па сад ти буди паметан и поштен, али — ја говорим, а не пазим где сам 8 Дане бој се сестро/ почех је храбрити. <( Добро ми се и бојати, селе. За мене ми није, али нисам рада увалити у зло мужа и ово невино детенце. Та све ти је једно, била ја а не била, али, ето, везапа сам за породицу. Да се човек не мора тако да осврће за собом, би ти јунак прекрилио земљу. Али како потераше, скоро ће и жене побацати преслице, а плашљивци осмелит 1 се духом. И кад ти се све то дигне, биће јада, пада и пропада. Али . . <( Бог ће сачувати земљу од те несреће, }> рече Миле. «Доста је немира претурила преко овоје главе,* рекох ја. <( Ратни пустош достајегазио ову невину земљу. Иа још се и не дигоше сва села из гаришта својих, још леже кости на бојним пољима. Не, не, нама треба одмора. Ред је једном да и ми мира тживамо. *

(< 0 да би све на миру прошло, а ово што говорим био празан страх. Али ја вам и не рекох, чу сте ли ви, шта се зби с катанама ? >:1 (< Не,* и прнђо смо јој ближе да боље чујемо. <( Богме беше читав покољ на Буковици. Наши сељаци сузбише сељаке што присташе уз катане. За катане веле да су побијени и похватани. Само неколицина спасла се у шуме и гудуре/ У овај мах чусмо где загрме топ. Како се бесмо заговорили и не чусмо на пољу топот и жагор. Потрчасмо на капију. Свет се усплахирио, збуњено хода тамо амо, дућани се затварају. <Ето Вучића с војском/ повикаше неки, а мој Миле оде и сам да претвори дућан. Ја и сестра утрчасмо у кућу, искуписмо вас двоје око себе и претворисмо капке на прозорима. Једно крило одшкринусмо да гледамо шта се на улици збива. Мало прође а и Миле дође. Мало по мало па се свет разбегну које куд. ћепенци се притворише као о велику петку, а иикога живог на улици, као да куга мори. Не потраја дуго, а затутњи од горње стране. Напред је ишла коњица, за њом је јахао Вучић, а за њим топџије. Међ војском је било доста Подринаца, понајвише везаних руку. И сад се, децо, згрозим, кад помислим како су изгледала та јадна и жалосна створења. Као да сад гледам Вучића. Јахао јепа коњу зелепку, а ношња му беше, 'нако крџалијнска. Око феса везао шамију, а гуњић и чакшире све то просто сукнено. На ногу му цељени опанци притегнути уз чарапе 'нако шумадијнски. Из под обрва циљао је оштрим очима да ме дрхат подухваташе. Нрви међ господом, па вођ све земаљске војске, а на њему ни чохе ни свиле. И прост заиатлија радо чохом замењује сукно, а некмо ли великаши и госнода. За што својега не држат се реда, помислих у себи, и почех се све већма побојавати. Да Бог на добро окрене, рече сестра, кад јој почех казивати страха. Војска се утабори на нољани према граду пошав ђумруку. Кад шатора подигоше вођу, поздрави га пуцањ из топова. Чини ми се да и данас уји та пуцњава кобиа. Мислим, децо, да не беше Шапчанина, који тада није задрхтао. Ми не бесмо срца страшљивога, та зар наша села не родише Луку и Штитарца, Чупића и Поцерца Милоша? Ми од боја пи пренули не би; вино пити и Турчина бити, иема веће сласти за Посавца. Да је Босну отнмат' Турчину, пешице би прегазили Дрину. Ал' је, децо, мука над мукама, брат на брата кад подиже војну. Кад се браћа подушмане, помаме се као потурице. Лубав, сажаљење и милосрђе оглуши се срце њихову и постану тврђи од камена. Тс вечери затвори се варош. Стража не даде никоме ни излазити ни улазити. Само што су излазили војници у села, те додоводили сироте сељаке на суд и — мучење. У. И сад ми се, децо, стужи, кад помислим на ондашња мучења. Ма како да се усилим, опет вам не могу испричати јада, што их отрпесмо у оно несретно време. Као да се

људи претворише у врагове. Та да су зли дуси тада били пали међу нас, па не би нас стављали на горе муке, од оних, шго их поднесосмо. Али — зар тако беше суђено, да брат пропишти од братовље руке. Сутра дан видесмо где чопором дотеривају сироте сељаке, све их улесили у дугачке низове, па гоне као исту стоку. Другима сапели и ноге и руке. Некима разбарушене кике, некима рубље исцепано, по неког јадника и крвца облила и узвереним очима тако страховито и усплахирапо погледаше на своје полузвере гониоце, да је ужас било погледати. Чича Милију довели су из забрана везана на коњу раздрљених прсију и гологлава. Сиромах био је ћелав, по готову без п једне длаке, а припека горијаше да човеку мозак проври. За кратко време напуни се коначка авлија догоњеним светом. Све везано и изнурено страхом, па очајнички очекиваше смрт, или још горе од смрти — мучење. Сатерали их у гомилу као оно стоку, а муве и припека да их посатиру. Једни везани еа плот, други у рогама и клечкама. Међу њима се овда онда чуло крчање и стењања. Многи је јадпик и издахнуо, не могавши отрпети мука. Друго сместиште догоњених било је под градом. Збили их у обор као исту стоку, а били их, мучили горе од скотова. Кад који несретник зајаукне да ти срце свис-не од жалости. Али рука мучилачка није знала за милост. На махове бише јадне повезанике, кундацима и церићима. Јаукање је у нрви мах бивало ужасно, после је све бивало тише и слабије, па се на послетку губило у неком хукању, рипању и стењању. Многи су тада под бојем и душу испустили, Бог да им душу прости. Око војводина шатора на грацком пољу бео свет од војске и народа. Чаршија и канцеларије, све то затворено. Поштена браћа и не помаљаху се из кућа, свак ћуташе и у себи се Богу мољаше, да нас спасе беде и напасти. Али се је, децо, тешко извити беднику и напаспику. Бсг вас од њих закрилио у вашем потоњем животу, само му се ваља вазда молити и не срдити га. Хај и сад ме текне хладан нон: у срце, кад помислим на оно јутро. Чинп ми се, децо, свет не може бити више онако грозан и осветљив као онда. Ја баш нрислужих кандиоце, па нријјох икони, а ваш ме отац викну <( Видо!» Ја га погледах и приметих да је нешто усплахирен. Доди, ходи брже прозору!^ Приближим се. Боже, Боже шта видех, нашег старог доброга чича Остоју воде веза на, а за њим нагло пеколико беспоолеиих неваљалаца. Ја цикнем, а отац ми запуши уста рукама. Сузе саме поврвеше и ја вам плаках и плаках, као да ми се, децо, нешто иретсказивало. Миле сиђе доле у авлију, те викну комшију Ненада. ^Знаш ли, по Богубрате.ко оцрни чичу? >у (< Сад ми баш рече, кнез Живан/ (< Говори молим те — не чекај да те питам. * (( Нознајеш ли Драгића покојнога Здравка струнара/ <( 3пам га, име му се не знало/