Srbadija

св. 3. и 4. србадк тера да се обраћам на тога Бодрјакова? Ал' шта сам знао друго радити?* Владимир Сергејић није ни мало добре воље. Међутим играпка иде евојим обичним током. Владнмир би Сергејић дао радо одмах упрегнути, ал' пре мазурке на тако што пи помислити. Зар да допусти, да му противник ликује? На несрећу Владимира Сергејића води игре неки раскалашни младић, дуге косе и угнутих груди, а на њему се вијуга и таласа као какав малн водонад поша од прног атласа, задевеиа грдном златпом иглом. У читавој се губернија говори, да је опо момче проучило обичаје и правила <( отлјеног света® до у најмање маленкости, ма да је у Петрограду био свега шест месеци,

iа, илустрован лист за забаву и Навловну за једпу франсеску, ал је већ ангажована, онда би коју проговорио са домаћииом, који као да је узнемирен, што своме госту чита са чела, да му је дуго време. Једва једном одјекну жељена мазурка. Владимир Сергејић нотражп своју играчицу, донесе две етолице, па седе између последњих парова, скоро преко од Стељчињског. Разуме се, да је први био господип аранжер. Каквим је лицем почео мазурку, како за собом вуче евоју играчицу, како при том лупка иогом о земљу, а главу косири — пема тога пера шго ће све то опиеати. ^Долази ми, тогшеиг Астахов, вама као да је дуго време/ почеће Надежда Алексијевна обриувши се од једном Владимиру Сергејпћу.

поуку. 41 ^Ништа^, вели Владимнр Сергејић еа усиљеном хладнокрвношћу, па направио тајанствено лице. (< Како ништа?® <( Одиста ништа. Једаред ћете већ знати. Доцније ! ;> Надежда га Алексијевна хтеде и даље запиткивати, ал 1 баш у тај пар доведе јој нека млада девојка домаћинова ћерка Стељчињског и још неког другог господина са плавим иаочарима. <( Смрт ил' живот? 8 запитаће госпођица на францеском језику в ЖивотР вели Надежда Алексијевна, <( смрт ми со неће/ <( Стељчињски се ноклони. Она оде с њим. А господин са плави наочари, што је

ИАНАСТИР ЦРИВИНА ГЛАВА У ФРУШКОЈ ГОРИ,

и ма да није даље доспео, до у кућу саветника Сандараки, и у кућу његовог шурака, саветника Костапдараки. На свима игранкама он ^аранжује/ пљеска свирачима, дере се уеред треска и грмљаве трумбета, јеке и вриска хегеда: (< Еп ауап! с1еих. р> или (< «тап(1е с]1аше I 9 или (< а уоиз МасТето18е11е. }> Сав блед од силна напора, лети и струже, клизи и гребе по углајисаном поду. Мазурку не би никад почео пре поиоћи. <( Па и то, касти, тек из сажалења®, тек би рекао, <( знате, у Петрограду мучио бих вас богме до два сахата по поноћи/ Владимиру се Сергејићу игранка ваздан отегла. Тумарао би као каква сенка по дворани и гостинској, кад-н-кад би хладно иогледао свога противника, који а да би једне игре пропустио. Онда ће замолити Марију

<{ Мени? А, ни најмање! А од куда ви то мислите?* <( По вашем излледу судећи. Од како сте овде, да сте ее бар један пут насмејали. Ниеам се од вас томе надала. Позитивним људими рђаво стоји, кад изгледају суморни и дивљаци а 1а Вугои. Оставите то несницпма.® (< Ја сам већ приметио, Надеждо Алексијевна, да ме чешће са неким подсмејом називате позитивистом; ја вама долазим најхладније, најпаметиије створење, неспособно за све, што је — ал 1 верујте ми, каткад је и позитивном човеку врло тешко око срца. само што он суди, да то баш не мора свету ноказати, шта се све тамо збива, већ радије ћути/ (( Шта хоћете тиме да кажете?* запитаће Надежда Алексијевна мерећи га.

био <( смрт 8 , заигра са домаћнновом ћерком. Обе је речи изабрао Стељчињски. <( Реците ми, молим вае, ко је тај господин Стељчињски ? Ј> запитаће Владимир Сергејић Надежду Алекеијевну, чим она дође на своје место. <( У служби је код губернатора, па је врло љубазан човек. Мало је ,&!' — ал то им је свима у крви. Није одавде. Него се надам, да због мазурке нисте имали с њпме каквих рачуна ? а <( 0, за цело не! Молим вае/ рећиће нешто запињући Владимир Сергејић. <( 3нате, ја сам, тако заборавна! Не можете ни помислити ! 8 <( Ја се баш радујем, што сте тако заборавни. Како бих иначе био тако срећан, да данас с вама играм мазурку ? а