Srbadija

82

СРБАДИЈА, илуетрован лиет за забаву и поуку.

Св. 6.

слободном зраку, иод тим ведрим плавим небом, где распеване шеве просипљу дробан бисер свог милозвучног гласа! Мора да су шеве на крили понеле у внс и оне росне капље, јер песме им као да су росицом покапане. Скинем шешир, па дубоко удисах свежа зрака. На окрајку неког омањег одсека наместили кошнице. Њима води нека малена стазица; спушта се кривудајући кроз густи коров и коприву, а из њих провирује кијамет, бог зна откуд, навејаног мркозеленог лана. Винем се стазицом, па доспем до кошница. Близу њих нека исплетена малена котарка, такозвани „амшаник.'' Ту склањају у зиму кошнице. Погледим на нолуотворена врата: унутри све мрачно, мирно, суво; само мирис од кудраве нане и матичњака удари ми у нос. У једном куту нека јадна постеља, а на њој неко мало створење, увијено у један покривач .... Хгедох већ даље .... „Господине, ах, добри господине, Петре Петровићу!" зашапута неки слабачак, нежан гласић отегн^то и промукло, као оно шуштање трске у локви. „Петре Пегровићу, ходиге ближе, молим вас!" Глас је долазио из оног буџака, што га мало час приметих и од оног истог кревеца. Приђем ближе — па се чисто укочих од чуда. Преда мном лежи неко живо човечије створење, — ал' како јадно! Она са свим о гушена, бакараста , мумијска глава преда мном, дође ми са свим као глава каквог сгарог грчког свеца, нос усукан, уоштрљен, исга сеченица на ножу; од усница ни грага, само се зуби и очи белише, а испод мараме вире неколико прамичака златасте косе. По борама на јоргану мичу две суве, косгурасте, са свим мрке ручице оне дугачке, танане ирстиће сасма лагано, као неке круте прутиће. Гледим, гледим то јадно створење; па за чудо, не само да ми лице не дође ни најмање одвратно и немило, него ми се учини баш мило, нежно — ал' опет некако страшно. Право чудо! Још ми страшније дође, кад на металним обрашчићима и усницама опазих оно узалудно напрезање, да ми се насмеши. пНе можете да ме иознате, господине?" шапуташе гласић — једва да продире кроз оце безбојне, непомнчне усне. — „Да, а откуд и да ме познате? Та ја сам Луша ...» сећате л' се? ш го је обично коло водила код ваше матере на селу .... сећате л' се. . . знате како сам чеето песму предводила?« „Ти, Луша!" повиках и нехогице. „Ти? Та моше л' би ги? Е гле, молим те, ко би рекао?" „Да, госнодине, ја . . . . ја сам Луша.« У |1стини не знадох, шта да речем, на упрепашћено гледам го мрачно, непомично лице са укоченим, светлим, ал' опет зато чисто мртвим очима, што ме тако мерише. Та може л'то биги? Ова мумија — Луша, она Луша, најлепша девојка не само у селу, него у читавој околици? — оно високо, обло, несташно, бело, живахно девојче, са руменим образима и јамицом у округластој брадици — са оним враголастим погледом, она играчнца и невачица, са онаким звонким гласом, она раскалашна, лукава Луша, што умеде све момке да залуди, што некада и мени, дерану од шеснаест година умеде срце да загреје, и за којом ја крадимице уздисах? „За име божије, Лушо," усилих се најносле, „шта би то с тобом?" „Несрећа,господине, несрећа ме снашла: Немојте окрећа ги лица од мене! Што би ме се гнушали и гадили са моје грдне несреће ? — Седите гамо на ону чабрицу — мало ближе, јер ми иначе нећете моћи речи чути ви и сами видите, како ме је глас изневерио! Ох, не могу вам исказати, како ми је мило, што вас још једном видим. Ама како дођосге амо, до Алексејевке?"

Луша говораше веома тихо и слабачким гласом, ал' без прекидања. „Довео ме мој ловац, Јермолај. Ал приповеди ми, молим те . ..." „О мојој несрећи да вам причам? Добро, господине, кад баш хоћеге .... Има неких шест до седам година, како ме снађе ова несрећа. Тек што ме заручише са Василијем Пољековим — ваљда га се још сећате, стасиг, млад деран, гргуљаве косе. Пре је био код ваше матере. Ви, дабогме, нисте више били на селу, отишли сте — веле — у Москву, да гамо учите. — Ми смо се тако волели, ја и мој Василије — не избијаше ми из главе. Баш било у пролеће. „ Једне ноћи ... већ пред зору . . . не могудаспавам: у башти нева, боже, славуј, пева, боже, тако дивотно, тако слатко! . . . . Мени се нешто прохтело наноље . . . отворим врата, па дођем до басамака, да прислушкујем. Славуј удара, боже, удара, пева, пева, тако лепо, тако дивно, нежно, слатко , . . . учини ми се у исги пар, зове ме неко, ама баш истоветним васнлијевим гласом, зове ме сасма тихо: Лушо! Лушо! Ја онако сана поскочим журно на страну, згазим некако преко басамка, па се сурвам са висине по степенима доде .... управо, господине, баш до земље. Испрва и не осегих, да сам се јаче повредила, устанем, па одем у своју одају. Ал' мора, да сам се струнила — то сам наскоро видила — мора да се у мени што год прекинуло . . . Ох . . . само малко, господине . . чекајге, да само малчице оданем." Луша ућута. Гледим је, па се чуду чудим. Не могу да дођем себи. Боже мој, како ми она то нриноведа своју невољу скоро весело, мирно. Ни трага од јадања ил' вајкања, баш као кад се когод преда својој судби, па не тражи ни с ким да је дели. „Од тога часа" продужиће Луша, „узела сам се сушити и венути, дођох све црња и црња, ход ми све тежи, најзад не могох више ни да ходам ни да седим. Морам све тако да лежим. Онда ми се внше није ни јеломилило, нит могу да једем ни пијем, па тако све горе па горе. „Ваша маги — о, бог јој дао у рају насеље! — била ми тако добра госпођа. Пошље ме у болницу, па су ме још и њени рођени лекари надгледали. Ал' нема за ме помоћи! Ни један не знаде рећи, шта је унраво код мене, и од какве боље болујем. Шта не чинише са мном: усијаним гвожђем прљили ми леђа, гурали ме у измрвљен лед — бадава, нема помоћи! Па тако сам се најпосле ето са свим усукала, укочиле ми се и руке и ноге . . . Сад тек закључе господа да ме више не муче; мени и онако нема помоћи, рекоше. У спахилуку, дабогме, да нема места за богаља, као што сам ја . . . па ме тако послаше овамо — овде и онако имам родова. А сад ето живим тако, као што видите." Луша заћута, па се опет напрезаше, да ми се насмеши. ,,Ал' то је страшно, моја бедна Лушо!" новиках. „А шга би, богати," запитам је, да тек нешто и ја кажем, «шта би са Василијем Пољековим ?" Моје питање беше заисга непромишљено и недотупавно. Луша погледа малчице на страну. „С Пољековим? Но, боже мој, шта ће бити? Изнајнре је гужио и тужио — онда је узео другу, неко девојче из Гљинова. Сећате л' се на Гљиново? Није далеко од нашег села. — АграФена, тако су је звалн. Ја знам волио ме је, јако ме је волио — ал' он је још млад, а неће богме остаги неожењен. А каква бих му ја наопако жена била? Само на терету и ништа више. А добио је добру и вредну газдарицу — па имају већ и дечице. Он је одмах ту код гог спахије надзорник. Нашла му ваша мати то место, па хвала богу, врло му добро иде."

„А ги тако непрестано лежиш?« запитам је изнова. „Скоро седам година, господине. Лети овде у овој прегради, а кад дође зима, пренесу ме у малу собицу код купатила, па онда гамо лежим." „А ко те двори, ко ге негује?" „Ах, та има и овде доста добрих људи. Не напуштају ме баш тако. А ја и не требам бог зна какве неге. Што се јела тиче, скоро нншта и не једем, а воДе — ето је има у оном крчагу; увек је свежа и са извора. А крчаг — о — та њега већ могу и сама да дохватим; та могу још мало руком да мичем. Па онда, овде је и једна девојчица, па ме обиђе тако кад-и-кад. Баш сад је овде била . . нисте је срели ? . . . Красна, мала неваљалица. Она ми доноси и цвећа — та да, ја волим цвеће. Баштеног цвећа немамо овде било га је некад, а сад га више нема. Ал' има овде и врло лепог пољског цвећа, па бога ми ово као да још легппе мирише. Та зар има шта лепше од ђурђица?« „А није ти никад дуго време, никад ти се не досади, моја бедна Лушо ?" „А шта ми помаже? Испрва ми је бнло јако, јако жао — после сам се навикла, нодала сам се, грпим, шта ћу? па хвала богу, сад већ иде. Та други пате и горе!" „ А како го ? и „Е, госнодине, та онај што нема ни свог огњишта, већ је бескућник! Па онда слепи и глуви. Ја, хвала богу, све лено видим и чујем! све! све! Кад кртина испод земље рије и копа, ја ћу је за цело чути. Још осећам сваки мирис, па и онај најслабији. Кад цвега јељда или липа у башти —- то ми не треба нико да каже: ја то већ прва по мирису знам, чим поветарац одонуд пирне. Није, бога ми — не могу се баш одвише потужити — има нх сила, којима горе иде од мене. — Па оида, како лако греши здрав човек! А какву бих ја, јадна, прилику имала, да грешим ? Пре некако причестио ме отац Алекса, наш попа, на вели : А шта те знам исповедати ? Ти, каква си, шта ти још можеш грешити? — Ја њему на то: Али грех са рђавим мислима, оче ? Но, рећиће он смешећи се, па ни то неће баш бити тако страшно." „Да, да," настави Луша носле кратке почивке „па не могу ни гу себн бог зна шта пребацивати, знаге, ја сам се навикла, да погогову ништа и не мислим, а што је најглавније, на оно, што је било — баш никад. Тако ме, каз'ти, пре време прође." Морам рећи нисамзнао куд ћу од чуда. „Па ги тако увек сама самцита, Лушо! Па како те то не нападну каткад и нехотице какве суморне мисли. Ил' ваљда вавек спаваш?« „Боже склони, господине! Не могу ја увекда спавам. Оно јесте, не боли ме тако страшно, ал' опег ме на срцу тако нешто све тишти, све тишти, па чак и у костима, па ми не да, да мирно спавам. Није. Ја само лежим, па опет лежим, па не мислим ни на шта. Гледим, гледим тако. Видим, још живим, дишем — е па то је све. Гледим тако, слушам: челе у кошницама зује, роје се, тамо на крову чучи голуб, па гуче, квочка ће тек квоцајући доћи са своји пилићи, на им кљуца мрвице и црвиће, а често ће улетити и по који врабац ил' какав лепушкаст, шарен лептирић — а то ја тако волим, боже, тако волим! Преклане дошао и један пар ласта, направиле овде гњездашце, па излегле ластиће. Ох, боже, ала сам се лепо забављала! Једна гек улети, заквачи се за гњездо, нарани мале, па тек — хуш — хајдац напоље! Ниси се ни окренуо, ал'већ ево и друге. Каткад и не улети унутра, него само покрај отворених врата, а ласгићи — није да цврче, иа све зевају. На годину да умрем, тако сам их чекала, ал' их неки ловац из околине, рекоше ми, убио. Како је само могао бити тако