Srbadija

Св. 6.

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

ручик га мери, иа би рад да зна, од куда то? Домаћин игра мирно даље. Официр веК и ј губио стриљење, узме четкицу, ма избрише нанисаии број. Силвијо га наиише са свим мирно још једаред. Потпоручик, од вина угрејан, од игре раздражен, а и другови га узели једити. Нашао се очеиљен, зграби неки бакарни свеКњак са стола, па га тресне на Силвија. Силвнје вешто варну. Ђипи. Из очију му севају варнице, ма сукну, блед као смрг од љутње: „На поље! Одмах! Па хвалнте бога, што сте у мојој соби !•' Ми а да смо ма најмање посумњали, шта ће иза тога да буде, па смо ОФИцира већ и ожалили. Устајући рече, да је готов на сваку сатисФакцију. Ми смо се још неко време и даље картали, ал' кад уочисмо, да домаћину

је код њих круна свију људских врлина и довољна извина свих редом порока. Ал' мало по мало, ма се све заборавило; Силвијо дође омет до свог пређашњег уплива на нас. Ја једини нисам био с њиме таки, као пре. Моја ме жива машта јаче него друге Официре привлачила томе човеку, чији је живог за мене био загонетка и који ми је долазио као какав јунак каквог тајанственог романа. А чинило ми се да је и њега нешто мени прнвлачило. Кад би нас двоје били на само, он би напуштао свој посмешљив тон у говору, на би са мном говорио буди о чему иросто и љубазно. Ал' после оног вечера, о коме сам вам приповедио, све ме успомала мисао: том човеку така љага омрљала част, а он ни да је покушао, да је спере. Не могу више, да сам

целарији највећи жагор. И Силвијева су писма долазила на региментскн биро. Једнога дана добнје Силвије писмо. Отвори га у највећој хитњи. Што га даље чита, очи му све јаче севају. Другови му и сувише заузети својим рођеним писмима, па то нико и не узе на ум. „Господо моја, рећиће, пошто га је прочитао, важна ме новина гони, да се још ове ноћи кренем на нут. Надам се, да ћете још једном, последњи пут бити мојн гости. А и вас очекујем, придодаће обрнув се мени, надам се да ћеге за цело доћи." После тих речи одјури кући, а ми се договоримо да га не одбијемо. Таман термин, таман н ја код Силвија. Затечем већ све другове. Силвијове ствари већ спремљене. У собн голн од танета про решетанн зидови. Седосмо за совру. Силвијо

Рањгпмк. С.лш;а 'Порђа НрсишКа.

мисли бог зна куда леге, поустајасмо један за другим, на одлазећи кући премишљасмо на мањак, који нам нрестоји иуковнији. Сутра дан, баш се разговарамо на тркалишту, сирома потпоручик да л' је боже још у жнвоту, кад ал ево ти њега, па вели још није од Силвија добио никакве поруке. Памет нам свииа стала. Одемо Силвију, па га нађемо; а он приковао на зид црвеног кеца, на пуца на њ куршум за куршумом. Дочекао нас као обично, а о синотњеи ни речн. Тако нрођоше три дана — потпоручик јошједнако у животу. А! Та не може биги, да се Силвијо неће тући! Ал' Силвијо се није тукао, задовољио се неком олаком извином, па му опростио. Из најмре је због гога у нашим очима много изгубио. У очима је младих ОФНцира кукавичлук неопросгива љага, а одважносг

с њиие онаки као пре, па све дођем у некакву неприлику. Силвијо је имао добар нос и добро око, те му се то није могло омаћи, а домишљао се и о узроку. Изгледало ми је е га је то јако дирнуло, на два пут ми дође, као да гражи згоду, да ми нешто приопћи, ал' ја сам му увек нзмакао, те се сад и он од мене отуђио. Од тога часа нисам више био с њиме на само, те не имадосмо више својска разговора. Неликоварошани, који могу на толико начина да себн време прекрате, не могу себи ни замислити, са каквом сс узбуђеношћу дочекује пошта на селу и у варошици. Сваког уторника и пегка канцеларија је наше пуковније дупком нуна ОФицирима. Једни изгледају на паре, други чекају писма, а трећи омет новине. Ту се одмах писма отпечате и читају, друговима се казују новости. У кан-

јако добре вол,е. Уа мало, на се н други рашћереташе. Запушачи од шампањскога непрестанце лупају о свод, чаше се непрестанце пуне бисер-вином. Пило се за сретна пута и за здравље онога што ће да нас остави, па бога ми, било је већ нодоцкан, кад се подигосмо кући. Силвијо се са свима опростио, а кад се ја хтедох кренуги, ухвагиће ме за руку. Имао бих с вама мало разговора, пришануће ми, те остадох. Седимо тако нас двоје сами, један преко од другог, па ћутимо и пушимо. Силвијаоставило бурно весеље, па јеозбил>ан, замишљен. Влед као смрт, из мрких очију огањ сева, из уста му куљају читави облаци од дима — долазио ми је прави демон. Тако ће протећи неколико минута, онда ће Силвије прекинути ћутање. Може лако бити, да се више нећемо ви-