Srbija i Jugosloveni : za vreme rata 1914-1918

165

извесно да би у првом реду попуштали баш у оним тачкама које се нас, малих, тичу, а тек у другом реду тамо где се ствар тицала њих, великих. Но, за срећу нашу, Немачка није хтела пристати ни на саму дискусију услова једног мира, који на првом месту захтеваше од ње не само да пристане на т. 3. слободу мора и на једнаке услове трговања свих народа, чак и по колонијама, него ш на ограничење наоружања, као и на уступање Алзаса и Лорена Француској. Немачка се у то доба на јако спремала да води рат још две године. То се знало и онда јавно говорило у дипломатским круговима неутралних земаља, па су о томе н савезничке владе, па и наша, биле обавештаване од својих представника у неутралним државама. Али, г. Михаиловић, који је и сам налазио да се наше питање не може свршити без дефинитивне савезничке победе, а у исто време, — непослушношћу којој нема равне у чиновничкој хијерархији, — одбијао помоћи своме Министру ла спреми што успешнију одбрану и што повољније решење тог истог нашег питања за случај да дефинитивна победа изостане, тај г. Михаиловић није ни био кадар схватити сву монструозност разлога, којима је оперисао против извршења датих му налога. Његова неподобност за дипломатску службу показала се-још 1913, год, док је био у Риму. Да се тада урадило оно што је требало, не би дошло до ове жалосне преписке у јануару 1918. г. У 1913. години г. Михаиловић не би ни питао: „зашто сте ме уклонили.“ Али је до лета 1918. г. имао довољно времена да пробуди у себи једно дубоко уверење о сопственим подобностима. Зато је и питао: зашто сте ме пензионисали, кад је из Вашингтона био дигнут. 7. Протић, који је тада у Влади заступао г. Пашића, одговорио му је: „Ви сше пензионисани због ваше недисцаплинованости и због ваше неспособности.““) Е ) Г. В. Стид објавио је у Меру Епгоре (од 22-УШ-1918) један перфидан напад па владу г. Пашића из тог доба. Између многих потпуно лажних оптужаба против српске владе, г. Стид је у томе чланку и ово ренао: „Мора да престане већ једном луда политика боцкања, каквом се у последње време Крф служи према Југословенима, који су познати да свом душом раде га југословенска начела. Особито пензионисање г. Миханловића, српског посланика у Вашингтону, и уклањање пуковника Милана Прибићевића оставили су тужан утисак у круговима Југословена, а и многих других.“ Да је тог „тужног утиска“ доиста било не само код неких Југословена, него и кодт. Стида, ан код многих других“ истина је. Али је исто тако истина, да су горње Стидове речи довољна потврда о срамоти, коју је сам себи наносио тим писањем,

Никад ни један енглески лисш није прихвашио ове или сличне нападе на грпску владу, које су г. г. Стид и Ватсон из'ссили у својој „међу Europe.“