Srbija i Jugosloveni : za vreme rata 1914-1918

182

пили догађаји, који су, као што смо видели, све више и више давали на знање, да потпис Д-р Трумбина на Крфској Декларацији није био израз његових истинских тежња.

Може бити да нико није тако често као Д-р Трумбић товорно о Србији као о Пијемонту нашег народа. Али, исто тако, нико није више од Д-р Трумбића бегао од тога да прими и конзеквенце Пијемонтске улоге Србијине. Јер, ако је Србија била Пијемонат — а она је то одиста била у сваком погледу —_ онда ничим, али ничим није требало сметати (Србији да своју Пијемонтску улогу до краја изврши. А Д-р Трумбић и његови пријатељи, сметали су, ма да нису могли успети у томе: сметали су и јавно и тајно.

Један, који је нешто мало подигао завесу са тајне акције Д-р Трумбића био је и петпредседник бив. „Југословенског Одбора“, г. Д-р Хинко Хинковић. У својој брошури: „Југославија у Америци“ он је изнео неколико депеша Д-р Трумбићевих, упућених „Југословенском Народном Вијећу“ у Вашингтон, из којих се види сав Трумбићев дволични рад. Те депеше Д-р Тоумбић је успео слати тајно, преко бршпанске рашне мисије у Паризу, мислећи да ће, на тај начин, српска влада остати до краја у потпуном незнању онога што он чини.

Ми ћемо овде донети две од тих депеша, од којих прва, она од 14. октобра, 1918. год. гласи овако:

„Што се тиче захтева за признање Југословена постојала је разлика између Пашићеве владе и Југословенског Одбора. Пашић је саопштио своје идеје француској и енглеској влади, па и париским новинама „Тетрз -у и „Јиогпа!“-у. Он просто тражи да савезничке владе признаду Србији право да са њиховом помоћу ослободи своју властиту браћу, те да створи једну државу под егидом Србије.

„Одбор („Југословенски“) пак захтева: Прво, да се наш југословенски народ призна савезничким народом са правом на државну независност у уједињењу са браћом у Србији и Црној. Гори. Друго, тражи признање југословенских добровољачких чета у српској војсци савезничком ратујупом војском, која се бори у редовном рату против непријатеља. Треће признање Југословенског Одбора представником нашег народа у Аустро-Утарској. Он (одбор) ће наставити своју политичку делателност у потпуном споразуму са српском владом на темељу Крфске Декларације. Одбор не тражи за себе право војничке надлежности како је дана чехословачком већу, пошто је ту надлежност уступио српској влади.