Srbija i Jugosloveni : za vreme rata 1914-1918

почетком јуна, т. г. у Београду, званично и у једној свечаној прилици:

— „Част ми је да Вашем Величанству предам писмо Председника Републике.... Већ је четири године како сам ја из дана у дан био уз Ваше Величанство, уз неустрашимог шефа војске изгнане, али оне војске која није очајавала за будућност Отаџбине. С њим сам саставио план операција чије нас је силно извођење за два месеца одвело од Солуна до Сегедина, ослобођавајући Србе, Хрватеи Словенце, ослобођавајући талијански фронт и грозећи у српе терманске силе,““)

И Хинденбург је, предлажући немачкој влади да тражи мир (у октобру 1918.), као главни мотив тога свог предлога поменуо пробијање солунског фронша, ма да је немачки генералштаб, мало раније, имао намеру, да онај силни полет савезничке војске са Солуна задржи бар на обалама Саве и и Дунава, па је у том циљу био предузео и потребне мере.

По једној усменој информацији, коју смо у своје време били добили у Женеви, и то од лица, која су то позитивно могла знати, француски војни аташе у Берну послао је, концем септембра или првих дана октобра, један извештај својој влади, у коме је, поред осталог, јављао „да Немци шиљу трупе у Србију“, додајући, да су „наредили, да се тамо пошљу и аутомобили поручени у Швајцарској, који су били намењени за француски фронт.“ „Трупе ће се, речено је

6) Талпјански врховни командант, генерал Дијац био је добио још 9. октобра (1918) од главног команданта свих савезничких армија, маршала Фоша и писмо да отпочне офанзиву, али је талијанска војска H даље ћутала. Главни штаб талијански изговарао се да за офанзиву талијанске војске још није време, пошто је сила аустро-угарска према њима још једнако огромна, и састављена од људи, који се боре „као лавови.“ Чуло се онда било, како је Клемансо на тај талијански изговор послао ђенералу Дијацу телеграм, у коме му је саопштио: да су Американци на свом сектору на француском фронту „јуче заробили 5000 тих лавова“. Али, ни то није помогло, па ни један француски званични коминике, који је демантовао, у штампи објављену, изјаву председника талитанске владе, укојој је овај тврдно да од Талијана нико није ни тражио да пређу у офанзиву. Талијани су и после свега ћутали, па су неким својим француским пријатељима — што, наравно, није остала тајна ни за други свет — чак и то говорили, да је „Аустро-Угарска најзаинтересованта на Балкану, па ће морати тамо послати један део трупа одавде, и тек ће тада Галијани моћи предузети офанзиву.“

Италија је у септембру, 1918. г. тражила за свој фронт 200.000 Американаца с француског фронта на који би она послала 200.000 Талијана. Амерички главни командант то је одбио. Тај талијански захтев дошао је био у време када је лични повереник Вилзонов у Швајцарској, познати г. Херон, који је становао у Женеви, известио Вилзона (првих дана септембра), да је Аустро-Угарска понудила Италији сеператан мир, нудећи јој приличне уступке.