Srbija i Jugosloveni : za vreme rata 1914-1918

61

далматинско приморје било биисто што и рђав мир, и према томе не би одговарало жртвама и циљевима данашњег рата. Ако бисмо могли успети да ограничимо компензације Италије до Поле и раширимо на тај начин добитке Србије, то би могли овде узети и као накнаду за територијалне уступке Бугарској“. |

На ову депешу није из Петрограда одмах одговорено. Шта је томе био узрок не можемо погодити. Може бити да је у руском министарству спољних послова било и неких колебања у питању како одговорити на сугестију о Пашићевом доласку у руску престоницу, а може бити да се на ту депешу није хтело ни одговарати док погодба с Италијом не буде свршена ствар. Било како му драго тек је факт, да је г. Сазонов, тек после петнаест дана, 16 (29) априла, (1915. кад је Лондонски „Уговор већ био гошов чин, послао у Ниш кнезу Трубецкој следећу депешу:

„Пашић није у стању дати нам никаквих нових обавештења, која би могла допунити она, која већ имамо. У нашу искрену вољу заштитити у границама могућности словенске интересе ни Престолонаследник ни Министарски Савет не могу сумњати. Ако се не би успело, у најширим границама, осшваршти све словенске аспирације, узрок шоме биће ванредне прилике. Према томе, долазак Пашића био би не само бескористан за словенску ствар, Него би био везан са великом незгодом оставити у овом тренутку Србију без мудрог и искусног руководиоца. Отказ наш за његов долазак овамо Пашић би могао искористити ради свога оправдања у срп– ским политичким круговима“.

Тако је пропао пројектовани пут Пашићев у Петроград. Али ни то, као ни све друго није обескуражило српску владу да настави акцију ради заштите народних интереса. И ако је Лондонски Уговор већ био потписан и њиме животни интереси нашег народа на Јадрану жртвовани талијанским империјалистичким прохтевима — што је и горња депеша јасно наговештавала — српска влада, свесна своје националне дужности, предузела је сад кораке у циљу да би извршење Лондонског Уговора учинила зависним од извесних услова. Она је тим корацима у толико енергичније пришла, што је глас о потпису Лондонског Уговора узбуркао све духове у земљи.

Један од првих корака српске владе, учињен у том. правцу, била је једна њена нота, коју је кнез Трубецкој де–