Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

185

рештне стављене у зависност од свога књаза, а народ се избавио од кулука, који је њима чинио. Но Милош је Јасно увиђао да његова власт, призната народом, нема још сигурног основа, ако је не призна Турска и Русија, па ако је могуће и друге јевропске државе. С тога сва даља брига књаза Милоша била је употребљена на то, да књажеску власт утврди у својој породици и да што више рашири права српског народа, који се тек почео ослобођавати испод турског ига. Милош је тежио да то постигне тројаким начином: водећи личне преговоре с пашом београдским, шиљући почешће нарочите посланике у Парпград и преко руског посланика, барона Г. А. Строганова. Све то отезало се веома дуго, које због невештине Милошеве п њетових посланика у политичким пословима, које због системе неповредљивости јевропских држава, која је била проглашена за политичку аксијому владаопима, који су потписали свети савез, које пак због неопредељеног одношаја Русије према Србији. Милош, као човек који први пут ступи на бину политичке делатности п који још не познаје обичаје међународне практике, било је нестрпељив, па се прихваћао то једног то другог сретства, па је тиме по некад шкодио и себи, али је продужавао ићи оној цељи, коју је једном себи поставио. Барон Строганов примао је живо учешће у судбини српског народа п његовог књаза, п његова преписка с Милошем, сведочи како је Строганов много помагао Обреновићу да постигне своје цељи. Само дипломата, сродног Србима племена, могао је тако потанко пнтересовати се судбом нове кнежевине и давати искрене и корисне савете частољубивом вођи народа у прво доба његова препорођаја, и тако трпељиво руководити пословима до краја, као што је чинио барон Строганов. (9)

Џреписка та није се почела непосредно између Строганова и Милоша, негд, преко руског конзула у Букарешту и повереника Милошева, који с "се бавио у истој вароши. У то време у самој Србији није још било ни једног конзула.

Прво, познато нама, писмо Отроганова на име српског заступника у Букарешту, Михаила Германа, датира се од 15 Фебруара 1817 године и писано је поводом жалбе на београдског пашу Марашли-Али, што је овај бајаги сакрио Ферман султанов који су донели из Цариграда Јован Обреновић и Вујица Вулићевић, којим Ферманом султан осигурава права Србима. Доцније се дознало, да писмо на пашу београдског, које је дано споменутим посланицима, није имало у себи ништа о правама српским. СОтроганов саветовао је српском вођи да се не жести и да ће он сазнати у чему је ствар. После