Srbobran

"СРБ*БРДН”

Број зз«,

САВЕЗ СЈЕЛИЊЕНЕК СРВА СЈШГА (8ЕКВ РЕОЕКАТХОМ 8ЕОСА) Главно седиште: ЊУЈОР^; Њ. Ј. 443 \Уев1 22 31гее* Ме« Уогк, N. У. Главии Председнии: М. И. ПУПИН 443 \У. 22 5 (гее 1 , Кеж Уогк, N. У. Главни Подпредседнми: ПАВЛЕ X. ПАВЛОВИћ 443 \У. 22 бггеес, Ке«г Уогк, N. У.

Ч I I н • ■ и ЈОСИФ РАЈНОВИћ МИЛЕ КУКОЛЕЧА ђУРО И. ГРЕГОВИћ Члаиови Главн ГЛИШО РАПАИћ СТЕВО БАБИћ НОВАК М. БОГДАНОВИћ ИЛИЈА ВУЈНОВИћ ВИДОЈЕ ђОГО ИЛИЈА РАДАКОВИћ

правног 0 д 6 о р а за 1916: Вох 544, Ти« 1 е Сгеек, Ра. 460 Са(е5 Ауе., Еаскалуаипа, N. У. Вох 1811, ВЈаБее, Апг. о г 0 д 6 о р а з а 1916,1917,1918,1919: иоо Вгоа8лау, Сагу, 1 псћ 5 N. иичиезпе ауе., ииџиебпе, Ра. КЈ4. 1 Вегк 1 еу С 1 иБ, ВЈпјЈћаш Сапуоп, Чић 6201 Е. 8 5 ћ, Капваб Сиу, Мо. Вох 1/39, Еоб Апкекб, Са 1 . 1611 Е. Коии ауе., Риећ 1 о, Со 1 о.

СРПСКЕ ЧИЧЕ. Фортнер Џонс.

I ❖ . 1 . Г

Заменицн: 413 Ниеу 51 ., МсКееароП, Ра. 346 — 21и1 Асе., Ке\у V огк Спу. Р. О. Вох 341, М 1 апи, Аг12. 443 \\'. 22П(1 5 с, Ке« Уогк С(1у. 2106 — 137 ЗС, 1 п(Вапа Нагћог, 1 псћ 819 5 . \\а1н1егуетег Ауе., 5 с. Еои 15 , Мо. иЉШЕ СА1јеоА СЈеДШНЕЛИХ сНЈјА СЛ01А ШШ1ЛеДА Д1’ЈиАВ11А ВЛАСТ СВАКА ЧВТИР АјВСвДА.

СТОЈАН ПАВЛОВИћ дУШАН ПОВОВИћ НИКОЛА ТРБОВИћ ВИД ВУИћ СИМО ВУЈНОВИћ ђоРђЕ ПУРЛИЈА

Савез Сједињених Срба Слога исплавује: На нне осартниие $ 800 игж 4000 Дии. За губитак опа ока, или оОе руко, или оое иоге, ИЈИ једие руке и једне иоге $1500 „ /500 „ Ако кашка оиесиосоОи члаиа аа рад $1060 „ 5000 „ За нзгубхепу руку $ 800 „ 4000 „ За изгубјксцу ногу $ 800 „ 4000 „ За сдомљену кичиу (ртсњачу) $ 800 „ 4000 „ За укочеиу руку влн укочсиу вогу 3 800 „ 4000 „ За изгублеи налац 850—$150 За иода одрезаие стоие $ 200 „ 1000 „ За одрезане ирсте на иозн $ 150 „ 750 „ За изгуОд>еио око $ 400 „ 2000 „ За операциЈе: сдеиог црева $100; канепа у Осшицн $100; у сдучају онучености $75; традоме $35; отвараае ЈцроОе $100; жеиске оиерације $50; оиерациЈе шул.ева $25; рака $100; депедог црева $35; за оиерације иа гдави, оку, уду, нооу, грду и згдоповниа од $25 до $75; за отроваше крви од $15 до $35. Оеим тога епакн члаи добија од 50 до 400 долара иа име оиеЈ)ације, болне потпоре и осакатнине, које нису горе иарочито иазначене, а према тежипи иовреде н увпђаиности упраииог одбора.

Када је најзад дошла дуго оче кивава “плава наредба” (наредба за повлачен.е), значило је да се са граница Србије повуку све резерве и већина првог позива. Значило је да се иа Дрини остав л.а само скелет од војске, а дуж Саве и Дунава да се разреди око 100.000 воЈ‘ника, а сва друга војска — цела војска Србије једва да је бројила око 350.000 — да се избаци на бугарску границу и чува једину наду — једнотрачну пругу источне железнице Солуи-Београд. А у то време од прилике Епглески Парламенат био је испуњен “срдачним осећајима који су увек постојалп између Енглеске п Бугарске.” Идућег јутра посматрао сам како гарнизон из Вардишта пре лазп преко Шарганског Кланца за Кремну, главно место дринске дивизпје, докле су људи из последљег позива, чиче, били по слати у Вишеград да заузму место првог позива

ша пвследњих недеља у Јулу крај наш*г стана пролазиле су три старе чиче сваког вечера идући на стражу и враћале су се увек око рођаја сунчева матраг. Све што смо међу собом могли говорити било је “Добро вече”, и “Добро јутро”, али и поред тога брзо се спријатељисмо. Из месеца у месец то је био њихов посао, ово шетање из прљавих и вашима заражених касарна у Нишу и пустих брегова са којих су блудили њихови погледи кроз звездане ноћи или су се грчили у време олује и кише. Кроз пашњак су просекли уску, прашљаву стазу; ишли су њом стрпљиво, грицкаЈ - ући уз пут ко мад црног хлеба и дугу зелену паприку. Ово двоје прави је симбол живота чича. ББпхова детиње наивна нарав навела би човека на помисао да они и не вреде толико много на стражама, али то је погрешно мишљење. Стражарска је дужI ност обично проста. Стојите на

да чују (новости од г. Тодолића. Један од њих нарочито ми је пао у очи. Он ми Ј - е личио на старога Јова у његовим последњим мукама. Имао је шест синова и сви су погинули. Пре кратког времена умрла му је ста рица, а пре недељу дана велика поплава разорила му је кућу, уништила мал и утопила једну снаху са двоје деце. Што би ви рекли о старцу од седамдесет и пет година који је својпм очима видео све ово? Г. Тодолић покушавао је да рече нешто, и ја чух да чича одговори нешто, али нити разумедох што та реч значаше нити онај миран и непоколебив тон којим Ј’е ту реч изговорио’ со Вунповпћ, Милан Жнгнћ, Милан Калембер. По 50 центи Драга Вуинонић, Јован Пеиновић, Раде Парииовић, Јово М. Опсенпца. Со. Минеаполпс, Мпн. Местни Одбор Срп. Народие Одбране, пз горњег места, сакунио је $53-75- Приложили су следећи. По $5.00 Марко Кончар, Марко Цицмил. По $2.50 Драго Лојовић, Раде Лојовнћ, Никола ђурнћ. По $2.00 Стево Чутурнло, ђорђе Његован, Остоја Трубарац, ђорђе Савпћ, Пе тар Савић, Симо Зорић. По $1, јоко Кончар, Божо Жигнћ, Сте-

| во Личина, Васо Ерковић, Даие Делић, Миле Делић, Благоје Бојагпћ, Трифко ћоровић, Тодор Мокнћ, Мнле Влаисављевнћ, Обрен Цицмил, Петар Бакрач, Бјелареић, Доброслав Симић, Јакша Окпљевић, Радован Колашња, Алекса Жакула, Михаило Цицмил, Илија Крњаић, Јово Обрадовић, Милан Благојевић, Петар Совуљ. По 5 ° Ц ен тн ђође Веако, Мићо Клашња, Миле Орлић, Никола Петровић

Богдан Сворцан. Никола ђурић.

По 25 центи

ЦЕНТРАЈНН 0ДВ0Р СРНСКЕ НАРОДНВ 0ДБРАНЕ Јоио С. Екеровнп, чајшк.

Опет путе, само матп час по усекњује. се, а ја чисто осепам како плаче. — Мнтре, тако ти бога, тако ти ове наше деце, остави се, братс друговања с ђаволом. Ко се њега држи, губн и овај и онај спет. Ено тп Јове карташа. па гледај! Онакав газда, па сад спао на то, да прегрве туђу шишнрку, н да купује по селима коже за Чифуте. Зар ти. за бога, иије жао, да ја под старост чекам од другога кору хлеба, п да ова паша дечнца служо туђину?... Па онда поче јецати. — А шта си ти узела мене за клињати децом и плакати нада мном живим? Шта слпннш за једном дркелом? Пије он мене стекао, него ја њега! Сутра, ако ховеш, да купим десет! Моја мати плаче још јаче: — Знам, Митре брате, — ка же оиа милостивно, — али хове душмани све да однссу. Остави се, брате, тако ти ове паше нејачи, проклете карте! Знаш, да емо ми на нашој грбини и крвавим знојсм стекли ово крова над главом. па зар да ме којекакве изелице из мог добра иетерају? — А ко те тера? — Не тера ме нпко, брате, али ве ме истерати, ако тако и даље радпш. То је заиат од Бога проклет!

— Ама ја сам теби сто пута казао, да мн не попујеш и не слшшш без невоље! Ннје мени ваљда врана попила памет, да ми жсна буде тутор! ћути племенита душа. Гуши се. Ни сузе нема вшне. Оне теку кроз прси, падају на срце н камене со. Дан за даном, а он све по ста ром. Доносио је чссто пупе вишеке новаца. Губио је такођс. Долазпо је често без прстења, боз сахата и без златна сплаја. Доносно јс други пут и по двагри еахата и по псколико прсте нова, Један пут: једне чизме, једну ћурдију; други пут: коњско седло; после опет: туце сре брннх кашика; а једном пуно буре лакерде н — свакојаких других комендија. Један пут до веде у всче вранца, оног пстог нашег. Сутра му купио нове хамове: внсе ремени до ниже колена н бију га ројте по вилицама, Унрегао га у кола, а столнцу турио на дућанска врата, па кроз варош пррррр...! да све калдрма излеће испод ногу. Ми смо већ бнлп огуглалп, само је мати плакала п бринула сс. Како да није, болан? Тр10внна забатаљена. Момак се један по један отпушта. Све иде као у несрегшој кугш, а новци се троше као киша. (Свршипе се.)

Од свпх иовииа, што пх Ср- Једпом месту и пазите, и кад неко наиђе зауставите га. Ако Је његов одговор добар, добро и јест; ако није, ви уперите пушку на њега и доведете га пред старијег. Ако неће да иде с вама, пуцате на њега. У правилима нема речи о изузецима. Стражар 'нема решпекта за особе; и што је простији у толико мање решпектуЈ’е икога. Једне ноћи један наш залута до једиог места на коме је чувао стражу један од ових наших чи ча. Чуо је јасан узвик “Стој!’ Али пође даље. И други узвик “Стој!” остао је без успеха, па и трећи. Онда из мрака изађе једиа умотана прилика и са пушком право на нашег Американ ца. Наш ти Американац замагли нпз прашњиву стазу брже од срне и дође у наш стан ни мртав ни жив. Тада је дознао добро како чиче врше своју дужпост. Близу Београда једне ноћи не кн офпцир реши се да обиђе не ке шанчеве. Ослањајући се на своју униформу и своје добро познато име, није хтео да се му чи да сазна лозинку. После ми је причао: “Знате ли да су ме два стара Маћедонца нагнала да мгфшпрам мпљу и по док нису нашли свога капетана; И овај је био на муцп док је тим чудацима објаснио да Ј’а пмам права на офицнрску униформу и да сам ја ен-

бија тако обилно пружа оку западњака, нпједна не нзражава боље прави пародпи дух, ниједна не чини то тако сликовито и прнмамљиво као ове чиче у војсци. Чича значи “стриц” у Србији, где људи старе брже но игде другде на свету, и тако се зову људи старији од тридесет година. Али чнче из послед' њег позива имају преко четрде сет година па навише. Изгледа да Србин није никад сувише стар да се бори. Онп не носе униформе, ови војнпчки патрпјарси, и у маршу пружају слику у исто време сме шну и дирљиву. И једна од многих ствари коју су Срби има лп да поднесу била је та да гледају како на стотине умнру њихови деди, у прљавим ритама. неумивени, на умору од глади, модри од студп, окупани кпшом; мпоги од њпх у боловпма од реуме, грчева, неуралгије склапајући своЈ’е очи баш онда када п њпхова отаџбина броји задње дане. Чиче су мене прво и дочекале у Србпји. Нпкад нећу заборавнтп што сам осећао када сам у ђевђелијп, граду на граници Гр чке и Србије, погледао пз воза п видио мог првог чичу. Пптао сам се да ли је то тип српског војнпка, јер он ннје пзгледао ни Ј’едан дан млађп од седамдесет годпна, упркос његовог широког осмејка када је видно Амерпкан це. Бпло Ј - е средииом лета, топло као у Јужној Италији, али је тај човек био одевен као што се одевамо ми у време мраза. На својим плећпма носио је вунени огртач од кавене тканине. О огртач прнкачена је кукуљача коју Ј - е набпјао на главу за време кише, н која је целом његовом оделу давала калуђерскп изглед. Испод огртача носио је кожух без рукава од јагњеће коже. са дебелом вуном окренутом унутра. И то у месецу јулу. Испод кожуха била је кошуља од платна, тканог код куће. И носпо је чакшире, тесно приљубљене уз кукове и колена, али се позадн шприше као кеса. На ногама је пмао дебеле вунене ча рапе, које еу пшле преко чакшпра чак до колена, окићене шарама сјаЈ"них боја. На ногама су му били опанци, пола ципеле, пола сандале. Његов лак скок прп устајању нагони човека да заборави на његове године. И таЈ - човек, чијп се сав живот састоји у томе да чува ову усиЈ‘ану железничку траку док његови синови и унуци умиру на праницп, опет се весело осмехива. И гледаЈ’ућп га тако у оном праху п жезп, дођоше ми на ум стнхови Ланиеровп: “На што ће мп ова паучина на мепи, кад је нада мпом већ паук сплео своју мрежу?” У колико се наш воз више пужао у Србпју у толико је расло наше познанство са чичама. Код сваког малог моста бнло их је по четири, два на свакоЈ’ страни, где су живели у малим шатрама од шипражја. На станицама из лазиле су чи-Јџве чете чича, у чудноватим групама, са пушкама разног калибра обешеннм о њихова копгчата рамена. Увек су нас поздрављали и клицали нам; њихово одуше*љење било је помешано наивном благодарношћу када смо им добацивали амерпчке цпгарете. Када смо се бавили крај Ни-

глески војни аташе!’ Када је прошле јесени почела борба са Бугарима недалеко од Ниша, један члап америчке санптетске компсије, ј’ош увек ђачке наравп, залута сам у околнни града, сањаЈ’ући о водоводу ваљда. Тако лутаЈ’ући наиђе на гнездо двоЈ’ице од ових чича који су чували пут. После два да* на, нагнат приЈ’атељима Американчевим, један владин чиновник затече тог сањалицу код чича, да живи с њима и храни се истим хлебом. Њима Ј"е било на ређено да стражу не напуштаЈ’у и онп је нису пуштали, али нису пуштали ни Американца док није дошао њихов капетан да га види. Ну упркос ове неугодне; али несаломљиве оданости закону, ја сам код чича наишао и на Ј - едну нежниЈ’у страну. Једно после подне псо сам се Ј - едном стрмом прашљавом стазом уз један впс крај Ниша, са кога је поглед сезао око тридесет и више мпља преко моравске долине. Са мном Ј’е ишла једна Енглескпња. Ми смо држали да је чаробаи залазак балканског сунца вредан овог нашег труда, али весели чича кога нађосмо на врх брега ниј’е могао да протумачи то друкче него да смо необично поббжни. Збуњенпм знацима да де нам на знање да га дужност везује да стоји на своме месту, али да се ми на то и не осврћемо. СтоЈ’али смо ту докле смо хтели, али кад кретосмо да идемо, чича потрча у Ј’едан жбун. извади Ј’едну лубеницу — која је била сва његова вечера — и даде Ј’е нама са изразом на лицу који је сам говорио: “да сте ми благословени, децо!” Ове чиче су саграђене из дивве грађе. Ништа пнје у стању да их уздрма у дурашности и на пору. Једном са г. Тодолићем застанемо у кафани у неком селу близу Зајечара. У кафажи били су једино врло стари људи, неупотребљиви чак и за српску иојну службу. Неколжжо њих сабраше се око нашег стола

Упитах тумача: “Што вели?” “БожиЈ’а воља!” То Ј‘е било све што је рекао. У Добруну одређено је четворици чича да секу дрва н носе воду за наш стан, и опи су неуморно секли дрва и вукли воду Једна дама, новинар неки, која Ј’е “проучила” ширину, дужину и дубину Србије, и срце њеног народа за цигло неколико седмица, прпча како су Срби небла годарни и ампшни. Нпшта даље од истине. За најмању услугу Србпн не зна границе благодарности; а поносити овај сељак надмашује све сељаке у Европи, о чему сведочи и његова љубав за незавпсност. Срби не

топ грми. Сиђем у једно село и нађем жандаре. Рекох им да за мном иду Швабе, али они не веруЈ’у. Онда их упутих да пођу с коњима и увере се, али они поведоше и мене. “Када смо дошли до места где је граната разорила пут, чу се топ опет; али граната не дође нашом страном. Пођемо кроз шуму пут стране са хоје дође пуцањ. Тек што смо замакли у шуму, зајеча друга граната и умало да нас не побаца с коња. Паде иза нас у један честар. Ста досмо да послушамо, али нигде гласа. Жандари су се били препали, Ј’ер су видили да сам ја у праву. Онда им речем: “АЈ‘демо да видимо ко то пуца по нашој земљи.” Они никако да дођу себи од чуда. Швабе не би тако радиле. Један од њих, Митар. рече како се ту водила битка и да је ту пало доста добрих људи — можда су се они сад подигли. „Али Ј - а пођем у шуму и почнем се пужати до места са кога смо моглн сагледати утрину. Ту спазисмо један швапски пољски топ и поред њега стојаше гомила граната. Велики број чаура стоЈ’ао је краЈ’ топа; али крај топа ни жнве душе — ниједног господина, бога ми. Жандари полезали потрбушке, али Ј’а скочих и потрчах топу, вичући: “Жнвила Србија!” Кад стпгох 1до топа, ставих руку на њега.

воле да раде много; то пм је али је брзо подигох. Топ је био

најслабија страна. Али ови старцн у Добруну стругали су дрва по цео дан п носили нам воду само да покажу колико осе ћају благодарност према нама. У прво време пмали смо за кува.рицу једну избеглицу из Вншеграда. Да ниЈ - е била Српкиња била би Ајришкиња. Ништа је није могло натерати да се пожурп. Кад је дошао првц дап за исплату, ње не беше, те је почесмо тражитн свуда по стану. Најзад је нађосмо у подруму где спава, али је не могасмо пробудити. Тако је дошло да нам је један љубазан мајор, српски официрп бнлп су увек љубазни, из Вардишта послао свога кувара, једног чпчу, и то наЈ‘боље ухрањеног и најсрећнијег чичу кога сам икад видио. На њему је било нечег фалстафског, веселог и срећног, а при томе је знао да узме занимљиво достоЈ - анствен изглед, ради чега сам га одмах прозвао “господнн кувар.” II њему се допадало што га зовемо “господин кувар”, па је и сам себе звао “господпн кувар”. Отварајућп један сандук ношене робе, коју су послали добри људи из Енглеске и Америке, међу оделом за забаве п кошуљама са крутим нопрсјем, нађосмо н један улупљен високи шешир. Лпчио је на шешире које носе хумористе на бннама н то се допадне кувару. Од тог доба нисмо га никад видели без тог шешира; под њим је љуштио кромпир, носио сплачине и причао својТ дуге приче. Само једну ствар волио је више од кувања, да прпча. Увек после вечере направпли би вели ку ватру од борових пањева, поседали око ње и довели наше амерпчке Србе да нам преводе што прича Господин Кувар. Ја никад нисам могао да се отресем жеље да га питам да ли је икад био у борбп; био је и сувпше добар кувар да би га пустили у борбу. Али о томе јоот нисам био чуо од њега. Једном га запитах, он намигиу иа једно око, па поче ову прпчу: “Једног дана прошле зиме, пошто смо наЈ‘урили Швабе из СрбиЈ - е довели су ме овде, и ја запитам капетана да ме пусти да обиђем породицу у Ваљеву. Он ме пусти и Ј’а пођем кући. За два дана стигао сам у Ужице и пошто се ту одморпм, кренем даље за Ваљево. Пут преко висова планинскнх, дивљи крај и тешко наћи човека да живи ту. С времена на време наилазио сам на трагове борбе која се туда водила пре месец дана, али ииаче никог на путу, па ни воЈ - ника српског. Иза подне, око заранака, од једном зачух како пуче топ на четир до пет километара далеко. Нешто страшно хукну кроз грање на моју леву страну. Нисам могао да се начуднм што то ради топ, кад нигде у наоколо за педесет километара нема воЈ’ске, ннти се пак где води бор ба. Док сам се ја чудио, једна велика граната развали пут на неколико стотина метара преда мном. Онда помислих да су се Швабе опет ушуњале у Србију и почех да трчнм. Ја трчи, а

врућ да би на њему могао скувати чорбу. Дохватим чауре крај топа, али и оне вруће. Господине мој’, Ј‘а почех дрхтатп и скакати као унезверени коњ. Топ врућ, вруће чауре, а непријатељ се нигде ие види; никога крај топова. А свуда унаоколо сила разбацаних граната и чаура без реда н циља. Изгледало Ј’е као да су се диглп мртви и почели да пуцају онако пз навике. Почех да се обазирем пут шуме где остадоше жандари, кад од једном они повикаше: “Еио их, ено! Држп их, држи! Онда ја запнем да се што пре дочепам коња. “После неколпко минута дођоше и жандарп, водећи собом четпр дечака, све деца од петнаЈ’ест година. Деца су се отимала, уједала, гребала и тукла. НаЈ’зад их жандари савладаше и натераше да кажу своју причу. Они рекоше како су нашлп тај топ и џебану одмах како су Шва бе побегле. Швабе су замаглиле тако брзо да нису нмале времена да покваре топ, а наши вој ници пису топ нп прпметпли. Две педеље мучплп су се дечаци да испале топ, па су тек данас ухватили му верак. Нису мислпли нп на какву штету; само шале ради пуцалн су онако у шуму где није било никога. И то је бнло довољно; сваки од нас одреза по Ј"едан прут и забави се са дечаком по пола сата. Онда смо отишли и јавили војсци за овај’ топ.” Када сврши причу, Господпи Кувар скиде шешир, убриса зној са обрва, онда накривн шешир на другу страну. Даље он пма своју занимљиву теорију, да деца на некн чудноват начии могу да предскажу рат. Безброј примера зна он навести да поткрепи своју тврдњу. Кад год се деца почну игратн рата, рат ће сигурно избити. У јулу 1914* широм целе Србпје играла су се деца војника; и, спуштаЈ’ући свој’ глас, рече нам да се деца и сада свуда играЈ’у рата, па ће “нешто морати доћи врло скоро.” Бог би га знао, али ово пророчанство било Ј’е тачно. Такве су биле чиче, које сам тог лепог јесењег јутра гледао како се спуштаЈ’у у Вишеград. С њима су била наша четир старца, па и Господип Кувар. НаЈ’зад је дошло и његово време. Ср бија се суочавала са борбом, у којој није могла поштедити ниједног човека који је у стању одржати се на ногама. У Србији чича је увек уживао најдубље поштовање и љубав, п с пуним правом. Али после овог рата они ће бити десет пута више по штовани и љубљени у свој’ој отаџбини. Млади војници, одморнп и потпуно опремљенп и оборужани, чекали су их у неприЈ’атељским шанчевима на Дрини; ови старци нису се нада ли да ће моћи зауставити те војнике. Они су знали куда срљају; ни су се одавали сањама. Ја сам имао неколико хиљада цигарета и делио сам их међу чпче и из њихових речи, кој’им су ми се захваљивали, ја сам видио ко лико се они надају да ће се вра-

тита натраг. Кад сам једном проседом старцу дао сто цигарета, рече он преко тумача: "Ово ће бити доста за живота!” Али ви он ии остали нити беху забринути вити весели. Неко има до пође. Избор је пао на њих и то окончава причу. Збрв сани су као што се трупе могу з<5рисати, изгжмулм су скоро до последњег човека. И током стра шних идућнх десет недеља, гдегод су ступали у борбу ови људи последњег позива, јуначки су се одликовали. Многа прича се прича, али јуначка одбрана Чач ка Ј’е најзначаЈ’нија. Чачак се налази на ускотрачној ужичкој железници, једној споредној грани источне железнице. Недалеко на Ј’уг налази се Краљево. Када су Бугари прп првом свом удару, захваљујући свом надмоћном броју, дошли близу Ниша, престоница Ј‘е пресељена у Чачак, за који се држало да је привремено осигуран. Али Немци, као и обично, не дођоше са стране са које су билн очекивани. Преко најтежих путева онн навалише одЈ’едпом на нову престоницу са северозапада, нагонећи владу да се сели на југ, прво у Краљево, онда у Рашку, Митровицу, При зрен, па Скадар. Чиче су браииле Чачак. Три пута су Немци отели град од њих, али су га чпче сваки пут повратиле. Тек онда када их је четир петине било онеспособљено за борбу могли су Немци коначно задржати град. Са пушкама свих могућих калибара, и сувише стари за праве војнике, искључени из три позива, чиче из Чачка сукобиле су се са вој‘ском каку Ј’е само Немачка бпла у стању да оправи, потпуно опремљеном, сјајно снабдевеном и која је све то јасниЈ’е осећала да се пред њом ломи цела једпа држава. Али чича зна не само како да се цео дан одржи иа сувом хлебу од пола фунте, већ он зна и како да се заклони за дрво и камен; а кад је видпо да се СрбиЈ’а налази у самртним мукама, он је желио само једно — да и он умре с њом. Ја држпм да су чиче протужиле за својом отаџбином више но ма ко други. Већина од њих провела је свој жипот у слободи њеноЈ - . Они не могу, као Другп школовани Срби, да виде сЈ‘аЈ’ну звезду СрбиЈ’е иза црног облака кој’и се надвио над њом. С нама се повлачио, пратећи енглеске болнпчарке, неки Дане. Он је бно у Америци, и имао је доста и својпх личнпх нецрилика, али тада је био заборавио на све и вазда Ј’е мислио само на ову велику трагедиЈ - у и патње, и студ и жеђ, коЈ - е Ј - е имао да поднесе, ништа је било за њега. Ноћу крај огња он бм говорио сам собом: “Шта мари за мене? Што сам ја? Три мплијуна парода пропаде! Све је друго споредно. Три милијуна народа — три ми лпЈ’уна — изгуби се !” Сви Србн воле да певаЈ‘у и већина њихових песама има тужан нагласак. У што већу муку долазп, у толпко гласније и дуже пева Србин. Седам дана по паду Чачка сусрео сам једну чету из последњег позива на врху Ј’едне црногорске планине. Било је то оних дана када нису пмали 'никакве хране, када су гледали како на њихове очн падаЈ’у стотине њихових другова; мртви од гладп, студи, изнуреностп; када не оста нпједне сто пе српског слободног земљишта; када су били одвојени од својих породица по свој прилицп за увек, у најбољем случају за читаве године; када их је прптисла беда коју човек није у стању да издржи... И на моје нај'веће изненађење, чпче су ишле путем и певале! Ту песму не ћу моћи никад заборавити. Мраз је секао њнхово лице и за њихове вунасте браде хватале су се леденице. Плаиински ветар разбнЈ’ао је њихове гласове — гласове суморпе, тулсне, какве никад пре нисам чуо од Срба.. Док нисам дошао међу њих нмсам распозиао песму, једну од оних која је постала током овог рата, и у којој се од прилике гоговорило: “Шваба зида куће да Србин живи у њима; Шваба сеје кукуруз да га Србин једе; Шваба цеди вино да Србин пије.” ИрониЈ’а Ј’е бнла сурова, али то већ није била иронија већ права слика овог десетнедељног живота у паклу и овог смржњавања на в,рху плаиина... Или је можда чичама то све личило на прониЈ’у.