Srbobran

СРБОВРАН

САВЕЗ СЈЕШЕНЕА СРБА СЛОГА (8ЕКВ РЕОЕКАТ 1 СШ 81 Л>СА) Главни седиште: ЊУЈОРК; Њ. Ј. 443 аз - Мс** Уогк, N. V. Гјмии Пг«дсвднии: М. И. ПУПИН 443 \У. 2а 51 гее 1 , Мете Уогк, N. V. Гмиии Подлдадсвдник: ПАВЛЕ X. ПАВЛОВИћ 443 \У 22 81 гее 1 , Ке'«' Уогк, N. VЧииии Улдаиног 0 д 6 о р * »» 1»1в: ЈОСИФ РАЈНОВИИ Вох 544, Тигг1е Сгеек, Ра. МИЛЕ КУКОЛЕЧА 4<Ј° Ауе., Баскаигаппа, N. У. ђУРО И. ГРЕГОВИ1« Вох 1 «и, Вгвћев, Аг 12 . Чииоии Г д а ■ и I г 0 д * о д • •• 1В16, 1917, 1В18, 1В1В:

ГЛИШО РАПАИћ СТЕВО БАБИК НОВАК М. БОГДАНОВИћ ИЛИЈА ВУЈНОВИћ ВИДОЈЕ ђОГО ИЛИЈА РАДАКОВИћ СТОЈАН ПАВЛОВИћ ДУШАН ПОВОВИћ НИКОЛА ТРБОВИћ ВИД ВУИћ СИМО ВУЈНОВИћ ЏОГђЕ ПУРЛИЈА

КЊИГЕ САВКУА СЈЕДШБЕИИХ СРБА С101'А НРЈЈ1Л.КДА ДРЖАВИА ВЛАСТ СВАКА ЧШЈР ПЕС..Д 1.

поо Вгоадгуау, багу, 1шк 5 N. ХЈичиезпе ауе ч Оичиеипе, Ра. КК. I Всгк1еу С1иБ, Вшкћаш Саиуои, (Јгаћ 6201 Е. 8 5и, Капвав Сиу, Мо, Вох 1730, Соа Ап*е1ее, Са1. 1 би Е. КоиЦ ауа., Рие61о, Со1о. Заменицн: 413 Ниеу 51., МсКеевро«, Ра. 348 — 2118 Ауе., Кеж Уогк Сиу. Р. О. Вох 341, МЈалп, Аг12. 443 \У.-22пс! 51., Уогк СВу. 2106 — 137 51., 1п<Иапа Нагћог, 1пД. 819 5. \Уап8егуеп1ег Ауе., 5с Сошз, Мо.

д4 1 ) 4^в444444у->у<^-Ж8-Ж->л-/4444 , >4-Н444в4вввввввв

На страшном Дуомону

Један амержчкн новжнар обншао је почетном овог месеца страшно Јггврђење Дуомон, жа верданском фронту у Францусжој. Оно што је вждно ж дохжвжо у том утврђењу опжсује у чланку којж преносжмо ниже из једие овдашње иовнне: Бжо сам иа утврђењу Дуомону. Дозволом вжше сжле но што је немачка артжлерија ја сам у стању да опжшем оно што сам видио при овом путовању. Јер и када сам ишао у утврђење ж враћао се жз њега прошао сам кроз кишу од граната; кроз “огњеи застор”, како се то каже у ратним извештајима. Са мном је бжо Џан Бржс, парочжти дописнжк Чикаго Дежлж Њус. Мж смо једини грађани који су бжли тамо не само од како су Фран цузж повратилж то утврђење, већ у опће од како је почела бжтка код Вердана. Па чак је мало л војннка жз всрданске војске који жду ж враћају се са Дуомона. Дозволу за ову посету дао нам је генерал Нивел, заповедник верданске војске. Снама су ишлж капетан К.— ж два војннка. ЈЕДНОМ ЈЕ ДОВОЉНО ДА СЕ ТО ВИДИ. На првом месту принуђен сам да изјавим своју наду, да више мојим очима никад не видим овај “огњени засхор”. Мој друг г. Бас је дописник повинарски већ двадесет и пет година и вндио је девет рХтова. И он не жели да икад више види ово. Неколико дана пре но што смо мн добили дозволу за овај рат, тражило је дозволу и шест других америчких и енглеских дописника да пођу у Дуомон. Неко их је мудро одвратио од тога. Пре нашег доласка ушао је у Во један Америчанжж; алж, како нам то објавж генерал Нивел, “то нм жздалека вжје жста ствар; ово је бжло сразмерно лако.” То жас је још вжше подстрекло да пођемо у Дуомон. Дуомон жлх нжшта друго. Ако је један Амержкажац ушао у Во, за нас је морало бжтж жешто друго. Удеснлж смо да то вече вечерамо са генералом Джбоа, заповеднжком Вердана. Тада бж стжгла, преко телефона, ж дозвола генерала Нхвела. Ја же знам зашто је ож коначно попустио нашој жељн. Уз пут смо срели Ф. Бжно-Варнлу, чувеног због Панаме. Он је сада мајор у француској војсцж х водж надзор над водом за верданскж стан. Истом се бжо вратжо са утврђења Во ж бно сав покрижен блатом. Реклж смо му око чега се мучжмо ж он нам обећа, да ће нам битн на руцн. Више га жисмо ни виднлн. Можда је његова реч ■ вредила нешто. Алн ја ипак држжм, да нам је генерал Нивел испунио жељу у нади, да ћемо напустжти ову пашу работу чнм врджмо како она жзгледа. Наше молбе су му бнле већ досадне. Дозвола је стигла за вечеру. Још две особе су могле ићи о жама, алв оне ие дођоше. Биле су паметније од мене х Баса.

ВЕРДАНСКА ВОЈСКА БЕЗ ПРЕМЦА. Ја сам прешао цео француски фронт од Вогеза до тачке где се састају француска и енглеска војска. Само м Вердану мж је ово била прва посета. У свом писању до сада ја сам исцрпио сву задмху хвала говорећм о јунаштву м моралу француске војске. Сећам се да сам рекао једном сапутнику тада: “Свс ово сам већ гледао толико пута па ми изгледа, када о овоме пишем, да описујем једног истог човека када пролази истом улицом. Човек више нема о чему да пише.” Због тога ми је мило што нисам раније обилазио фронт на Вердану. Сада ми је могуће да опишем војску код Вердана дростим, обичним речима; јер се оно што ова војска представља, војска потпуно на своју руку, даде описагж само простим, обичним речима. Узмимо на пример војску на Соми. То је војска која се стално налазм у офанзнвх. Њени губитци били су сразмерно мали. Она никад ннје претрпила нораз. Верданска војска је она војска која је рекла: “Они неће проћи”; говорила је то за читаве месеце док није боо.ооо мртвих Немаца на ладннама Дуомона и Л’ морт’ом потврдило ту истину. Онда је ова војска из одбране прешла у напжд п за цигло један дан повратила све што је изЈубжла. Пошто сам био ту и вжджо то, могу рећи само једно: ово је било право чудо., СЛАВНИЈА ОД “СТАРЕ ГАРДЕ”. Оно после подне када сам пошао за Дуомон, рекао мж је генерал Нивел: “Вжделж сте децу моју. Кажеи вам, Стара Гарда Наполеона Бонапарте нжје била тако сјајна као моја вердансга војска." Веровао сам му. Свакж војник у тој војсцж јунак је за све време. Када важ говоре самм да су они “цвет целе француске вој'ске”, говоре то просто алж са поносом ж достојанствено. Нечег чудноватог хма код ове вој'ске кад је човек посматра. У жсто време на тој вој‘сци жма нечег тако усхжтжжвог, да човек желж да клжче кад гледа ту војску. Тек душом својом човек је у стању да схватж чудо како је Вердан спашеж. А сад да пређем на пржчу о нашеж путу на Дуомон. Нитж Бас ннтж ја тражжмо славе за ово што смо учинли. Обојица смо хиљаду пута пожелпли да се спасемо из овог пакле. Када смо билж на 300 јардн пред утврђењем, обојица до крај ностж сломлени, молнлж смо капетана да се вратжмо. Ну он је само одмахнвао главом. Било ј'с касно. Мж смо били у ватрн. Дуомон је бно нпак ближћ од свпх поземннх заклона у позадннж. Остајало нам је сжмо, илж да ждемо напред илж да ту погжпемо. Тако сно пошлж на Дуонож, јер жжсмо жмалж камо друго. С нама су пошлж жз Вердана још Ф. 0 ’неил, допжсник “Пжтс-

бург Джспач” ж А. Даш-Флеро; 1 допжсжжх “Њу Јорк Ворлд”. Флеро је бжо оборем услед експлозжје једне гранате, која је прсла жад мама. У деђа га је ударжо једаж крбатак од гранате. Ја сам бжо баш до њега ж вжджо сам како се сааља жжз брдо, алж се джже одмах. Борио сс чхтаве сате док се вратжо натраг. Кад сам га после вжджо у Вердану, тело му је бжло покржвеиом црижм модржцама. О капетаму К.— пржчаћу мало ижже. ^ _ ПО МЕСЕЧИНИ. Чак ж у Паржзу *уди су склони да се одају сањаржЈИ, жако се до Дуоможу, када Је већ иао у фраицуске руке, сада може беабрижно шетатж. Све што човеку треба да дође у Дуомон, то Је доавола за тв. Испушжлж смо носледњу цжгару генсрала Джбоа у 8 ж по сатж. Напужжсмо шиахове хржшкама хлеба, а геиерал жас жзвезе на свом аутомобжлу до на крај Вердаиа. Ту иам пожедж срећаж пут ж мж се кретосмо на наш пут од шест нжла. За време вечере падала јс кжша. По вечерж се разведрж ж на небу се доказа сјаЈаи пуи месец. Пођосмо нољем ж не освртасмо се на шажчеве док се ие испесмо на вжс на коме је утврђен>е Ст. Мишел. Ту, ноћу, билм смо прилмчно безбеднж х тада Немцж нису тако јако пуцалм. С тог вхса пружао нам се диван поглед на Вердан н на сребрнасти Мез. Месец је кржо поглед на рушевжне проузрочеже ратом. Блжзу нас, на лево, пуцала је једна француска батерија. Са брда горе ж коса ужаоколо с времеиа на време забљештали бн бојадисани планенови, знаци за топове. Са свих страна стизали су јеци топова. Већ смо почели газити блато, али оно је још било пджтко. Када смо стигли на утврђење Ст. Мишел почела је наша невоља. Ту нам је вођа препоручио, да Ј'е паметније да идемо кроз шанчеве него преко отвореног поља. Ишли смо уз брдо, што је чинило да смо се загревали и да су нам отежавали капу ти. Прва нам је мета била Ла мезон бланш (Бела Кућа), мала бела колиба на чувеној коси Ла Фроад тер. Од Вердана дотле је четир и по миље. Чим смо ушли у шанчеве почеше звиждати гра нате око нас, а блато је било до колена дубоко. Тада се изгуби сав сувишак одушевљења и осети сва збиља нашег тешког подузећа. Док смо били на пољу било је мсечине. У шанчевима је мрак. Посрћући и падајући, продуживали смо наш пут. Неколико пута смо морали чучати и пуштати немачке батерије да лове за француским топовима, којж су нам остали иза леђа. Неке гранате падале су врло близу. Неколико пута издазии смо жз шанчева да пређежо преко друмова ж железница које Французж сада граде да им буду што ближе првиж положајима. Сваки од нас био је у блату до колена. Бнло је сувог земљишта, а било је када смо газили воду пж читаве јарде ширине. Већинож је било блато, тешко и лепљиво. У овжм шанчевима је било мало војника. Чешће смо морали застајати да се одморимо и оданемо. Једном наиђосмо на једног официра. Он нас погледа и упита, куда идемо. Када рекосмо, он се насмеЈ - а неверице и рече нашем капетану: * “Никад нећете сгићи на Дуомон. Баш пред вама сада Немци спуштаЈ'у свом силом свој’ “огњени застор”. Ту смо први пут тек видили да се за пут на Дуомон тражи и нешто друго од одмора од тешког пута. Пре нпсмо ни рачунали са “огњеним застором”. Официр је прошао даље. Ја чух како капетан разговара са Басом. "Држите ли да ћете сада ви и ваши другови ићи даље?” пита официр. “Хоће ли ово пре стати касније?” пита Бас. Капетанодговори: “Не; бомбардовање скоро никад не престаје. Алн ви имате дозволу да идете, ако желите.” После те примедбе наста мала почивка, после које чух како Бас процеди кроз зубе: "Па, па ићи ћемо докле ј се узможе.” Друштво крете уз ј брдо, а Бас застаде да мн саопћи разговор, кој’н сам Ј’а већ чуо. Шаптао је енглески и питао, I што ј’а мисли. Сложисмо се да I

)

је ј’ош рано да дигнемо руке од посла. ЗА ЧЕТВРТ МИНУТА Неколико мннута после коначног разговора о томе хоћемо ли даље ићи, прешли смо на други пут. Ту је Дом-Флеро, дописник п,уЈ'оршког листа „Ворлда”, добио своју гранату. Таман смо хтели да изађемо из једног шапца кад више нас запишта граната. Одмах попадасмо по шанцу као ,кладе, држећи руке иад главама. Граната је експлодирала на двадесет и пет стопа изван шанца. Између ње и шанца налазио се један пањ и на њега се сручп сав метал од гранате, а сила од експлозиЈ'е упути се према нама. Да смо изашли из шан ца, или застали за једну четв,рт минуте, сви би изгинулп. Овако нас само покри блато, изузев Дом-Флероа, који је покушао да се дигне, па га ухватила експлизија и засуло камење. Око пола ноћи стигнвмо у Ла Мезон Бланш. Билп смо тако уморно, да нисмо били у стању ни говорлти. Када се казасмо позваше нас иа кафу. 0 ’Неил, којп тежи преко 200 фуната, био је исцрпљен умором и остаде ггу да п)реноћи. Причао је после, да је спавао лепо, само што су пацови ишлп му у цепове и поЈ’ели све сандвиче. По поноћи ми креиемо даље. Офпцири из те лостаје зачудили су се, кад смо им лсазали куда идемо. До Дуомона је бшго још две »иље. Гранате су сипале стално, а блато је било велико. Рекли су нам, ако будемо доб,ре среће, да ћемо стићи до Аделбер Абри, један подзевГни заклан на две трећпне пута. Ну дотле иам ваља путовати три сата. БЛАТО ДО ПОЈАСА. Када смо изашли из Ла Мезон Вланчн, месец је још сиЈ'аоЈ'асно а рекли су нам да ће месечине бити још за неколи сати. Ну више нисмо нмали да ндемо уз брдо док не дођемо до самог Ду омона. За 200 јарди од овог склонипгта било је дасака, преко којих се ншло. После је дошло блато. За неколико мпнута сав сам бпо застрт блатом до поЈ'аса. Блата ми је било и по лицу и по косп. Мокар сам био до грла. На целом овом путу до Дуомона нити је било шанчева, да се човек оклони у њих; нити је било пута, ии саме стазе. Свуда је била рупа до рупе, удаљена једна од друге за шест унача. Ишли смо између рупа, али се врло често дешашало да смо падали у рупе, у блато и воду. Често пута нанизала се рупа до ру пе за неколпко јарди. Испуњене пола водом те рупе су изгледале као мала језера, у коЈ'има се моглО утопити. Ја сам турао штап у те рупе и често нисам могао допрети до дна. Капетан иам је причао да се многи војник утопио у тим рупама идући овим нашим путем. Када би наишли на чвршће земљиште, сели би да се одморимо и посматрамо. Овде је грмљавина топова била много блпжа, страшниЈ'а ио на путу за Ла Мезои Бланш. Са околних брда ј’ош ушек летеле су разнобојне ракете и надметале се сјајем! са месецем. Али пред нама се не пружи ниЈ’една лепа слика. Свуда Ј'е сама пусггош. ПРЕКО ЛЕШЕВА. Кретосмо даље. На првом кораку преда ме се пружи једна језовита слика. Преда мном је лежао леш једног немачког војника. Глава му Ј’е лежала у бари и из ње се, према месечини, цаклила два укочена, незаклопљена ака. Једпа рука стајала је усправно. Ја окретох главу на страну да побегнем тим очима, које су изгледале као да гледаЈ’у право у мене. али се саплетох о друга два ледаа на ивици једне рупе ископане гранатом. Онда Ј'е дошао леш за лешем; немачки и француски. Месечина је била тако Ј’асна да смо распозпавали одело. Негде би наилазили само на разбацене делове тела — из блата су вириле руке, ноге, лица. Мој друт Бас туриу ногом једну немачку кацигу а из ње испаде једна глава. Такав Ј'е био даљн пут до Дуомона, сав посут измрцвареним телима немачких и фраицуских воЈ'ника. Гранате су почеле ближе падати него пре. Чим би чули шиштање граната, скакали би урупе н ту лежали један уз другог. Једном сам тако се био шћућу-

рио уз Ј - едан леш. Другом сам изнеиађеи скочио када сам осетио да седим на лешу. Иначе на све стране биле су расуте пушке, бајонети, чиз/ме — празне и са делошнма ногу у њима. Војници, који су овуда ишли пре нас, заболи су пушке уз пут да на тај начин означе стазу згодну за пролаз. Напред је ишао један војник, па капетан, Бас, је, Дом-Флеро и по зади други војник. Довде смо сами ми били на разбоју. Када би пресгала грмљавина, ми би разшварали. Иначе се није чула ии једна реч. РАЊЕНИЦИ СА ДУОМОНА. Наједном застаде наша повор ка 1као укопана. Из једне рупе на левој страни чу се један слабачак глас, за њим други. Капетац одговори и из рупе се чу: „Ми смо рањеници са Дуомона. Идемо за Ла Мезон Бланш. Изгубили смо пут”. Затим спазимо при 'месечини једну групу људи. Капетан пободе једну пу шку усправно и кад они одгово рише да виде лушку, он им рече, да се даље уз пут држе ових знакова, па ће стићи у Ла Мезсш Бланш. Онда кретосмо даље и након неколико минута зачусмо гласове из ноћи. Ту је био подземни заклон Адалберт. Било Ј'е већ иза 2 сата по поноћи. До Дуомона није било ни миљу даљине. Решисмо да идемо даље, да не свраћамо у заклон. Када одмакосмо за сто јарди, експлодира једна граната пред иама, човек да се каменом добаци до ње. Бацили емо је у једиу рупу и ту чекасмо. Оида зашишта још једном и недалеко од пас загрме страховита експлозиЈа. За њом дође трећа, на педесет јарди од нас, поче скакати па се зари у блато и експлодпра. За њом се наређа граната за гранатом и млазеви блата почеше да лете у шис. Једногласно решпсмо, да се повратпмо у заклон Адалберт Абри. Тај заклои назван Ј'е по пмену једпог од сииова цара Ви љема. Када дођосмо дубоко пбд земљу, наиђосмо на једну пећину широку шесг, а дугу двадесет стопа, високу таман да се човек исправи. На једиом столу горпло је неколпко свећа. Крај стола седпо је један војпшс са телефонам! на ушима. Капетан му објасни наш долазак п оп одгошори: „Наместите се као да сте код куће.” На то се спустимо на збмљу, леђима о зид а ногама псправљеним по поду. Дом-Флеро пру жп поге преко једне гомиле покривача. Касније смо видилп, да је та гомила бпла — један капетан. Ну он је спавао тако тврдо да никад није ии сазнао да је Дом-Флеро на њему одмарао своје ноге. На поду је спавало тридесет и пет људи; измешани официри п војпици. Неки од њих пробудише се и пустише се у разговор с нама. Онда наложпше малу ватру на поду и скуваше нам чоколаде. (На свом путу за Дуомон амерички новинар, са својим малим друштвом, зауставпо се да се одмори у ископу званом Аделберт Абрп. То Ј‘е било око 2 сата по поноћи. У ископу Ј - е спавало 35 воЈ’ника, официра и редова. Неки до њих пробудили су се, наложили ва тру и скували путницима какао. Прича се наставља ту.) БОРБЕ ИЗ РУПА '

смо се да пођемо на Дуомон. Кад се дигосмо ове нас је болело. Оставимо наше карте за пуковнпка и кренусмо даље. Месец је већ зашао. Помрчина као тесто. Уз пут, све до Дуомона, падало се, дизало, опет падало, непрестано. Тек што смо одмакли за 100 Ј'арди опет се диже .огњени застор.” ЈОШ ЈЕДНОМ: ХОБЕТЕ ЛИ НА ДУОМОН? Чим почеше сипати гранате, ми полезасмо у блато, држећи ЈЈуке над главом. Једном засјаше граиат етако да се за читав минут могло око нас све видети. Тада спазисмо како се наш капетан диже на ко лена и окрете нама. Пре рата то еје био господин из Париза. Рат је изменио све на њему до његовог господског духа. Плава коса његова била је неочешљана и ра збарушепа, преко лица повукле се дубоке уморене црте, а по брцима виђало се и блато. Његове плаве очи беху упрте упитно у нас: „Желите ли да идемо даље?” — упита иас он. „Је ли баш врло опасно?” одговорих ја, скоро и не осећају ћи шта питам. „Јесте” — био је његов кратак одговор. На то ће Бас удитати: „А шта ви мислите?” Он слеже раменима и рече: „Господо, мој’ генерал дао вам је дозволу за Дуомон. Докле жма једног од вас да жели наставнти пут ја морам да идем пред њим.” Ја и Бас загледасмо се, онда климнусмо главом капетану и он се опет упути према Дуомону. „ОВА НИЈЕ ЗА НАС” Бомбардовање опет престаде и ми мишљасмо да ће пут бити сада лакши. Ну одједном, без икакве опомеие, отвори се пакао и повуче нас собом у дубине. Узалуд би био сваки покушај да опишем страшни застор огњени. Гледао сам то страшило и ра није, слушао прпче о њему, опи сивао га. Сада, када се оно обмо тало око мене, видим да су у таман сви описи. ја незнам што се око мене догађало. Не знам ни колико су близу мене експлодирале гранате. Једино што ми је од свега тога остало у памети, то су често понављане речи нашег капетана: ,Ова није за нас!, Сећам се само тога да су ове речн чаробио звучале у мојпм ушпма, п да сам само на њих мпслио тада. Мислио сам и на то још, како ћу ове речи да уплетем у моју прпчу о овом путу. Он да ми дође одједном на ум, да ја ту причу нећу никада ни писати, да из овог пакла нећу никада ни нзаћи. Онда тек ове четпри речи загосподарише свом мојом душом и ништа више нпсам слушао до: „Ова није за нас 1” Онда дође борба са блатом и водом. Сваки час бацали смо се у блато док су гранате прскале око нас. Све је на нама било у блату. И таман кад се ја реших да не могу даље капетан довј?кну: „Брже, брже!” Ципеле су вукле у земљу. Сва ки драм одела претвори се у фунту, горњи капут у несношљњви терет, дурбин, којп ми Ј’е впсио о рамену, претворио се у олово. Кад бацих дурбин у блато учини ми се као да сам се поново > родпо. Бас баци све, чак и фотографски апарат.

Док смо седили ту за два сата слушали смо разне разговоре. Један алжирски каџетан причао нам је да се немачка линија налази од нашег заклона п пута којим ћемо ићи на свега неколи ко стотина Ј - арди. Да на тој лин ијн, као ии на француској, нема шанчева. Вој’ници се налазе у рупама које су гранате ископале. Да се сва борба води из тих рупа; по читаве сате стоје .војници ту_у блату п водн. Док је он то причао, до нас Ј'е стизало клокотаае машинских пушака. Ну он нам рече да је пре неколико тренутака дошао Ј - едан пуковпик и Ј'авио да је било мало пешадиЈ'ске борбе. Пуковник је лежао на поду и хркао. То је бно довољаи доказ, да се не очекуЈ’е никакав јачи пешади јски напад. За нас рече да ћемо тешко стићи на Дуомон. Тек око 4 сата ако престане бомбардо вање. И збиља у 4 сата престаде бом бардовање. Пошто смо ј'ош једном преговарали, Ј'а и Бас реши |

ДУОМОН — ЈАЗБИНА На сто стопа пред пама указа се Дуомон. Тај пут прешао сам идући усправно, док су други пужали. Кад ми је Бас после причао како се дивио мој'ој' хлад нокрвности, ја сам му објаспио то „чудо” на оваЈ' начин: у том часу веровао сам да се нећу више никад дићи ако легнем на зе мљу. ЈСапија на Дуомону је једна велпка рупа, слична опој у Адел берт Абри. Кроз ту рупу сам се скотрљао, плачући од умора. Кад сам одаиуо толико да сам могао доћи до речи, окрено сам се Ј - едном војнику и запитао га: „Је ли ово заиста Дуомон?” А кад је он потврдио, окретох се Басу кој'и је седео крај мене на клупи. Насмешисмо се обојица п руковасмо. Од Дуомона пије остало ниш та оспм ове Ј - азбине. Више ње на лази се само једно плитко коржто пуно. блата. Али кроз то бла то на спе стране вире машжнске пушке и оне су доказ да Ду-

Број з 72

омон припада Француској. Уна около се иалазе рупе за нишане које господаре целим крајем за неколикб миља. Сва се садања тврђава састоји

.

1

гата из

пгппмних камених пећп I

ла муниција. Те пећине су иа педесет стопа под земљом и пру жају се на стотине Ј’арди у сви- I ма правцииа. Свуда се може ићи II слободно, но свуда се још наила зи на пемачке лешеве. Када смо дошли у утврђење било Ј'е управо 6 сати. У ходиику у који смо ушли било је око с 30 војника и они се забезекнуше. До сад грађаиин није дошао ту. У одаЈ'и заповедниковој дочекаше нас са пљеском руку.

МАЈОР, 8 ДАНА НЕ СПАВА То је била једна мрачна соба. Наш капетан извини се за упад једној особи, која је лежала на једном гвозденом кревету. Ка да чу зашто смо дошли, поздрави капетана и руковао се с нама. Посплни упали свеће и ми посе дасмо. Мајор је био витак човек, лица младоликог, али избразданог услед умора. Док смо ми јели на ше сапдвиче, како мајор прича капетану, да није спавао пити се преобукао откако је дошао овде, да смени оделење коЈ'е је истерало Немце из Дуомона. „А то је осам дана — осам дана и осам ноћи” — шаптао Ј’е он тихо капетану. Од силног умора глас му је промукао, а око очиј'у слегле се дубоке модре пру

На столу је стаЈ'ао један крупан црн мачак. Тај је остао овде иза Немаца. И он, као и друге мачке, лакше меља господара него кућу. У 6 сати засија електрично осветлење. И њега су ту удесили Немци. Оно Ј'е сиЈ'ало тек око 6 сати. Мајор погледа на сат па нам рече: „Ако не желите да останете овде, пајбоље је да се иренете на зад у 6 и по.” У 6 и по обнчно је престајало* бомбардован.е, да бн се сарани- 1 ли мртви п склонили рањеници. Мп свршпсмо на брзу руку са својнм сандвичима и спремасмо се за пут. Мајор нас проведе кроз многе ходнике и многе со6е. Све је било пуно. Како су мо рали да пду на брзу руку, Немцн оставилп све нетакнуто. Ту Ј'е била једна потпуна болнпца са свој'им прибором, огромна ко личина воде, н хиљаде н хиљаде ручних граната, Фрапцузима је ово било врло добро дошло, јер ^ им је иначе било врло тешко да донесу оволико материјала овамо. Остале су и немачке машнн ске пушке и оне сада брапе улаз ' у Дуомон. Када пзађосмо пред утврђеље -* почело је свптаги. ЕГогледасмо пред нас пут Вердана. Пред на-. ма се пружало море жутог блата које се разбијало у таласе од 15 до 20 стопа високе и толико лсто широке. Кроз то море смо дошлж и сад треба кроз њега и да се вратимо. Док смо стојали и посматрали то море три гранате, једна за др гом, експлодираше у наЈ'ближем таласу ж блато прсну на све стр ане. „Ако сте у стању да за 20 мин ута претрчите 400 Ј'арди, онда сте добри. Дотде неће бити граната” — рече нам мајор и стеже нам руку. Ми скочисмо. Ну у то ме часу иза нас нешто чвракну. Кад се окретосмо опазисмо како нас фотопрафисаше. Тај фото графски апарат Ј - е паследње гато сам впдео на Дуомону. Око 400 јардн претрчасмо пре него што се тражило од нас. Тако нзбегосмо из вплица см ртп, трчећи кроз уста пакла. То вече били смо у Паризу на вечерж. Напред за БОЖИћНИ ДАРАК! о о о о Нека нико не изостане за батом с*оЈим: свани од нас нека спреми Божипни Даран! Сввга два долара шаље српском борцу: Једну топлу квшуљу, паклв дувана, д«а, сапуна и чвшаљ, једне топле рука»ице. два убруса, два пара чарапа, нотес и олоаку. Два долара, брано и сестрв, нијо велик дар ономе. коЈи живот саоЈ даЈв за нас; ај, не само за нас, вен и за нашв, претке и за лотомство наше. Није то велик дар, али Је то љубаа. А љубаа мере нема. Она је дубока као маре, широка као горе, висока као сунчани зар, топла као божиЈи дар. А љубааи л Је жедан онаЈ наш мучеиик, ште аав пет година дањује са вукам, наиуЈе са куком, краЈ пушне почиаа, нраљу се умиеа.