Srbobran

РЦВи&НВД Л№ 018ТК1В1ЈТК0 ОМБЕК РЕКМ1Т (Ма 7*)

АИТНОК12ЕО ВУ ТНЕ АСТ ОР ОСТОВЕК б, >» 17 , ОИ

!'1Х.Е АТ ТНЕ РОВТ ОРР1СЕ ОР УОКК, N. — Ву ог<1«г о1 1 ћ« Рпм1<1еш: А. 5. Вог1моп, Ро.Цпа.Гег Сепег. 1 -

ИиМВЕК 493

ИЕУЈ УОКК, N. У., ТНЦКЗОАУ, ИОУЕМВЕК зз, 1917-

81ЈВ8СК1РТ10Н КАТЕ8 Цш1е<1 8(а(е. о! Атепса о>е уеаг бос. С.паЛа, Еигоре е (. с ове уеаг Јј.јо

бгћоћг.п рићИ.ћеХ етегу ТћппЛау а( 443 \*Л зз 8(гсе(; N... Уогк, N. У.

СРПСКИ НАРОДНИ ИИСТ И ОРГАН САВЕЗА СЈЕДИЊЕНИХ СРБА „СДОГА”

9РВОВРАМ

Број 422

ЊУЈОРК, ЧЕТВРТАК, 9 НОВЕМБРА 1917.

ИРЕТПЛАТА: 3* Сјед. Државе на годкжу бо ц. Канвду, Еаропу нтд. год. |г.јо Србобраш пшш четвртком ва * 4 * * •* 1 (гм(, Игг У«гк, N. V.

8ЕКВ ИАТ10НАЕ РАРЕК АИО ТНЕ ОКОАИ ОК ТНЕ 8ЕКВ РЕОЕКАТ10Н „ЗЕООА”.

ГОДИНА 7 .

ЛЕП ПРИМЕР

С т у б р н в и л, 0., 17. новембра 117. чсокопоштованом Господину М И X А И Л У И. П У П И Н У, Њ у ].о р к. исонопоштовани Господине, * здв ’ Вен има неколико седмица да размишљам нако би нај тље ове године прославио своје Крсно Име Св. Аранђела. По (осадањем обичају ја сам снупљао на тај дан своје пријатеве на гозбу, али сам се побојао да би био грех тако чинити и сада, кад хиљаде наше сирочади желе кору сува хлеба. У том размишљању дође Ваш патриотски позив, и — моја је одлу1иа брзо створена. Ја нену да славим ове године, ја ћу само & служим своје Крсно Име. Запалићу свећу, помолићу се Богу, али на гозбу нећу позивати моје пријатеље из СтубенЈила. Позвану сирочад нашу из гудура и пећина. Славски учак моје деце поделићу са нашом сирочади, а поклоне мога Емила и Бранка и дарове моје Даринке, упутићу преко мора нашој голотињи. У ту сврху шаљем Вам педесет долара да их пошаљете куда најбоље знате, нао што сте слали и оне хиљаде, које смо у Ваше поштене руке предавали за све време рата. Примите, Господине Професоре, израз мога најдубљега штовања. Милан Путић, Србин из Перлеза у Банату. * * * чсмо најбољи одговор на мој апел који је обелоу „Србобрану” од прошлог четвртка. Из овог писма баш онај дух који треба да дише из сваког Србина у ерици. Док год наш потлачени народ у Србији и Црној Го. умире од глади и од сваке беде и невоље, ми Срби у Америци не смемо ни мислити на славе и весеља. Наша је дужност данас врло јасна. Сваки од нас треба да откида од својих уста и да шаље што више помоћи потлаченој браћи. И сваки треба да посвети свој рад и сву своју телесну снагу за > ломагање америчким индустријама, које су данас једина уха и једина нада у победу савезничког оружја. У Америку данас упрте све очи. Зато, брано, нека ради сваки колино од може за америчну индустрију која је данас наша српска индустрија и од које данас зависи највише наше ослобођење. \$г ^пе зараде која данас пада у део сваком америчком разаштедите колико год који може, и од ваше уштеде • добар део за вашу пострадалу брану у Европи. Неваки од вас угледа на честит и родољубив пример раМилана Путића, који ево од своје тешко зарађене у,<«*., ^рилаже своту од педесет долара на олтар српског роЈ^ољубља. А теби, брате Путићу. ево моје најтоплије захвале и благодарности. •М. И. П у п и н, Главни Председник С. С. С. Слога.

Две мученичке смрти

I Мало по мало откривају се злочини, које је вршила и врШЈ 1 немачко-мађарска обест над нашим пороољеним наро3 Два из низа тих здочина објавио је један задарски лист. Жртве тих злочина била су два капетана из аустриске трго»ачке флоте: један Хрват, а други Србин. Њихову трагедију а аустриски државни злочин тај лист овако описује: „Када је избио рат, у которску луку је стигла из ЦариЈрада да$а< „Радијум”. Први капетан „Радијума” био је Хр«ат, Филип Хаџија, из Кућишта у Далмацији, стар 40 година, ожењен и отац троје деце; други капетан на даџи био је Србин, Мило Срзентип, младип од 22 године, пун снаге, лнтеЈигентан и надахнут идеалима. На „Радијуму су била и два механичара: један Нзмац, I I другн Маџар. Обојица су мрзели све што је српско, ла су •туда мрзели капетана Срзентића. Једно вече доџе до прзпиризмеџу ове двојице и Срзентива. Постепено се предирка )аавије у праву сваџу, да је Срзентић, ради личне одбраве мо>ао д& ее латн револвера, алн га механичари предухигре и

опале три метка на Срзентића, који успе да се, неповре^ен, склони у своју кабину. Сутра дан су на ла$у „Радијум” дошли жандарми и ухапсили су С-рзентића. Механичарн су били отишли у полицију и тужили Срзентића, да је вреџао цара и да је измеџу осталог казао: „Слушај, слушај, како пуцају Црногорци. Само нека добро пуцају и нека сиџу у Котор, они ће Хаџију поставити за команданта Которског Залива, а мене за комесара Которског Залива.” — Они су још доставнли Срзентића како је растурао по народу српске листове. У томе времену у Котору је већ заседао преки војни суд. Против Срзентива је одмах отворена истрага. Механичари су под заклетвом изјавнли да је Срзентић изговорио речи, које су они наводили. Трећи сведок, капетан Хаџија је изјавио, да је немогућно, да је Срзентић изговорио те речи п да у целој оптужби, коју су подигли механичари, нема ничега истинитога. За време одбране свога потчиљеног и чврсто уверен у његову невиност, Хаџија је почео да критикује власти и режим. Државни тужилац је, због тога, одмах подигао тужбу против самога Хаџије. Обојнца су за тим били осуџени на смрт н погубљени истога дана. Када су спровоџени на место погубљења у друштву једног православног и једног католпчког свештеника, пред њима су ношени сандуци, у којима су пмали да буду сахрањени. Капетан Хаџија је добио тако страхошгг нервни напад, да су лекари изјавили, да је изгубљен и да може свега још два сата да живи. Ово констатовање лекара није ништа пзменпло одлуку власти. Морао је бити пренесеи на губилиште онако онесвешћен и пола мртав. Напротив, (Ц)зентић је '•ачувао сву своју снагу, и сву веселост духа и ос < о горд све до последњег момента. Он је ншао смешепи се и поздрављајући своје познаннке и пријатеље. На губилишту су му везали очи, ал»је он отргао завој са узвиком: „Живела уједнњена југословенска држава!” Овај случај са Срзентићем и Хаџијом није усамљен. Мучеништва Јужних Словена су безгранична и безбројна. (Српске Новине.)

НЕДЕЉНИ Претерана забринутост, ко ја се у извесним круговнма граничила са очајањем, почи ње опет уступати место ведрини и самопоуздању. Снажна аустро-немачка офанзива на талијанском фронту дошла је не само неочекивано, него и упоредо са неповољним развојем догаџаја у Русији, те је на први поглед изгледало да ратне теразије коначно прете жу у корист Немаца и њихових савезника. Али је први оз биљан застој аустронемачке офанзиве, на реци Пјави, повратио хладнокрвност и веру у савезничку победу. Оно што су трезвенији од почетка пред виџали, постаје све вероватније: на име да је овај снажан напад био Немцима потребан не толико стога да војнички сломе Италију, колико да поли тички успсју у својој земљи. Обећавани устех од подморница претворио се у очевидан неуспех; у послрдње време Немци су у току читаве једне недеље потопили свега једну енглеску лаџу од прско 1600 тона, а само за један дан изгу били су пет подморница. Под морницама се дакле рат очевид но не може добити, и стога је немачки јавни живот показивао све више трзања и узнемирености; и онда је немач-

ПРЕГЛЕД

ка влада учинила са политички незрелим немачкпм народом оно исто што и дадиља, кад детету звонцетом, прапорцима, или макаквом лупом скреве пажњу са предмета ко ји му се не може дати: дошла је хучна офанзива на талијан ском фронту, због које је немачки народ тренутно заборавио на званична обећања која су му са подморницама чињена почетком ове године. Али је јасно да се и код политички незрелог народа, као ни код детета, не може са заваравањима ићи у бесконачност, и разочарење са овом офанзивом учиниће да се у Не мачкој и неуспех са подморским ратом још јаче осети. А разочарење са офанзивом пре ма Талијанима настушше више него извесно, јер се већ сад са поузданошћу може тврдити да нити ће Немци присилити Италију на засебан мир, нити ће је војнички онеспособити за даље активно учешке у рату. Шта више, постигнуто јединство плана н контроле меџу Савезницима, које је енергично прихватила и Америка, донеке Немцима много више штете но што су имали користи од своје офанзиве према Италији. Они чак нису успели ни толико да том офанзи-

вом часкирају свој пораз своје подморске борбе, јер их је у том погледу разголитио један од њихових најопаснијих непријатеља, Лојд Џорџ. У тренутку кад је у Француској образовао владу неуморни и неустрашиви борац Клемансо, кад су Енглези освојили Јафу, завладали јеру салимским заливом и примакли се, гонеки разбијену турску војску, на свега неколико километара од Јерусалима, и кад генерал Хег поново почиње озбиљан напад на запад на западном фронту, дошла је и велика политичка по беда Лојда Џорџа. Због ногоршане савезничке ситуације по ложај Лојда Џорџа као председнпка енглеског миннстарства важио је за уадрман; уз то му је задао ударац и познати енглески новинарски „бос” Лорд Нортклиф, одбивши да ступи у његов кабинет, те је изгледало да је пад Лојда Џор џа неизбежан. Али је Лојд Џорџ, у енглеском парламенгу, однео потпуну победу нзд свима незадовољницима, разбившн својом гвозденом логиком све крупније и ситније приговоре. И та победа Лојда Џорџа у енглеском парламенеу значи савезничку победу у опште. Хладнокрвне Енглезе, који своје одлуке увек добро промере, уверио је Лојд Џорџ да је његово уздање засновано на чињеницама, и они су му изгласали поверење. То уздање Лојда Џорџа у толико је значајнНје што он већ поодавно не рачуна с Русијом. Према томе, оно што се догаџа у Русији може изазвати искрено жаљење свих пра ШЈх руских пријатеља, али не може имати утицаја на исход овога рата. Хаос који је завладао Русијом добија стога све више локални значај. Керенски је, поражен и напуштен од војске, онако исто натукао морнарско одело као преџе Лењин, и изгубио се незнано куда, али зато ни Лењин није потпуни господар си туације; више чланова његовога кабинета дали су оставке, а оне који нису одступили, не признају за мпнистре њихови чиновници, било тиме што не долазе на рад, било тиме што не слушају њихове на редбе. Граџански рат, који је у Москви стао великих жртава и изазвао праву пустош, влада још и у Петрограду. Уз то се јавља да је генерал Каледин са својим козацима заузео велике угљенб руднике на Донецу, завладао жељезнп цом и зауставио двесга вагона хране намењених за Петроград, у коме и иначе влада велика оскудица у храни. Извр-

шена су хапшења појединих угледнијих Руса стога што су осумњичени да раде за васпостављање монархије, и о монархистичком покрету избија ју све чешпе вести. Завладао је, једном речи, прави хаос. Али тај хаос ипак није и без својих добрих страна. Сад се, на пример, јавља да је цар Ви љем одбио да води преговоре о миру са садашњом бољшсвич ком владом, јер је не сматра одговорном; другим речима. јер зна да му закључени мир не би ништа вредео, пошто би га свака нова руска влада, која може бити образова.на свакога часа, могла огласити за неважећи. Осим тога, изгле да да су под утицајем догаџаја у Русији и независни немачки социјалисти почели дизати главу, и последњих је дана било у Берлину великих

Др. Албала. У Нујорку је већ аеколико гсдсл,а Др. Албала, српскп резервии капетан, који је амо стигао са маћедоноког фронта. Др. А.тбала је за све време рата био лекар у српској војсцп делећи с њом и добро и зло, прележао је тпфус, од кога се још опоравлл, а овамо је дошао државнпм послом. За нас је долазак Д-ра Албале у толпко значајнији, што је оп сараднпку једпог угледног овдагшвег часописа изјавпо да положај Јевреја није нигде у свету био тако повољан као у Србији, где се није правила апсолутно ппкаква раз лпка између њих п других држав љана Србије. Др. Аљбала нарочито истиче да је прпликом зидања велпке синагоге у Београду сам бтарп Краљ Петар пос тавио камен темељац.пстакавши у своме поздравном говору познату пзреку нашега парода: “Брат је мио које вере био.” Ми ћемо ово саопштење Д-ра Албале донети у једном од наредних бројева, као најновијп прилог о верској сношљнвости у Србији. Јагић о народном једпнству. Како јавља “Словенски Народ”, један члан Босаиског Сабора, мухамедове вере, тврдно је јавно да је чувени слависта Ватрослав Јагнћ признао језичну разлнку између Јуж. Словена тнме што је препоручивао назив: Босански Језик. То је тврђење брату мухамеданцу требало стога што је хтео да докаже да Босна и Хер цеговина, као разлнчнте по језику од осталих покрајина југословенских, треба да и политичжи буду од њих одвојене. Али му Ја гић није остао дужан одговора; он је поводом тога дао изјаву, у којој се иалазе ове речн: "Истнна је да сам 1894 године у аустријским делегацијама пре дложио да се земалскп језик на зове привремено босанским језнком, пз нужде и ради географ ске помоћп, која не шкоди јединству српско- хрватског књижевног језика. А нзречно н одлучно сам нагласио да је тај тако звани босански језик потпуно исти језик, који се у Београду назива српским а у Загребу хрватским. Тиме сам на-

и крвавих уличних нереда, који су местимице имали карактер праве битке. У Сједињеним Државама, које су већ на западном фронту активно ступиле у борбу, и које већ имају својих мртвих и рањених, све се више осећа ратни дух. Једна од последица тога ратнога духа јесу све строже мере према сумњи впм странцима, а друга је озбиљна штедња хране, која св изводи демократски, убеџивањем. Али је нарочито важно што је Председник Вилсон издао упутство пуковнику Хаусу нарочитом изасланику за Европу, да се саветује са представницима савезничких влада о јединству плана и контриле измеџу свих Савезника

(Наставак на 4-тој страни.)

мерно нагласио јединство бар у сњаж-чргоетк. Уједснитп а не раздвајатп што етнички припада заједно то је била моја брига у мојем сада већ шесетогодшпњем књижевном раду. Ово начело нисам никад нзневерио, не водећи бригу о томе да ли је то по вскљп свима круговима и свима факторима. Ја, наравно, нЦ мо гу никога терати да изводи из језичног јединства даље конееквенце, али не могу а да не изразим жељу да босански муслимани увиде, да би бнло и за њих најбоље да гаје заједницу свих интереса са земљацима друге вере. Толико сам хтео казатп да бих спречио све погрепше закључже и сва погрешна позивања на моје име.’’ Клод и Алиса Аскју. Два српска пријатеља, Клод и Алиса Аскју, нашла су смрт у Средоземном Мору, приликом торпедовања лађе којом су путовалн. Овај енглескн брачни пар дао је читав низ доказа о своме непоколебљивом лријатељству према српском народу. Као угледни публи цпсти, и муж и жена објавили су велики број краћих п дужих чланака о Србији, увек у угледним енглеским листовима и часо писима. Они су, поред тога,билп и чланови једне енглеске санптетске миспје у Србији, и у том својству прошли су, приликом повлачења, кроз све тешкоће и невоље, које само Албанија може да пружи. Покојни Клод Аскју био је добио и чин почасног резервног мајора у Српској Војсци, и то је одликовање толико пенио да се никако није растајао са српском униформом. Прерану смрт ових наших при јатеља ожалили су достојно сви српски кругови, и званичнн и приватни. Нека лм је вечан помен међу нама. Дар добровољцима. Сжрећемо пажњу на листу прилагача који су дарпвали добровољце у Канзас Сити. Целокуппа свота прилога износи око 400 (четири стотине) долара, а то је несумњиво врло леп дар. Нека је дароватељнма хвала и од наше стране

Из Српства и Југословенства