SRĐ

— 344 —

незграпан; ја сам био мршавко и врло окретан; при свем том бшш смо тако добри другови да сам ту посјету овдје, за ону недјељу дана, сматрао као најскупоцјенији дар, који би могао примити, — а и он исто тако. Говорећи вам, он ми се нојављује онакав каког сам га видио сутра дан по његовом доласку, тако срећан! До посљедњег се тренутка бојао да не fee добити очев пристанак. Лежао је на мјесту, ту гдје сте ви. Довео сам га био да се диви овоме становишту. Имао је један од онијех наступа германске разнесености осјећаја, коју смо доцније видјели да се сједињавала са свима грамжљивостима, али у шеснаестијем годинама, чак је и Биамарк морао изговарати са сузама у гласу ону ријеч gemiitlich, којом ти људи све обухватају: своје нејасне утиске кад су у природи и своју радост кад су у благостању, своју сањарију и лицемјерну незграпност свога схватања, а, насигурно, Ото је био у томе времену врло искрен, врло наиван. У дну му тако плавијех очију смијала се и сањала пајистинитија доброта, доброта мало груба, као и црте његовог широког лица; мало просгачка и клипаста, као покрети његовијех крупнијех удова . . . Превлачећи својијем јаснијем очима преко овога предјела, изговори прво обавезно sehr schon, са младеначкијем усхићењем, које се разли у романтичну тронутост. Окрену ми се да би ме гледао. Узе ми руку, и, са сузама на образима и у гласу, рече ми: — »Закуни ми се, пријатељу, да ћемо увијек бити пријатељи . . .« »И покрај нагласка због кога је изговарао, послије двогодишњег бављења у францеском колежу, chure мјесто jure, и touchours мјесто toujours, стискај његове руке био је тако искрен, срдачност која се изливаше из свег његовог бића тако топла, да и сам постадох глуп кб и он разнесенијех осјећаја, и одговорих му: »Кунем ти се«, са истом дјетињском свечаношћу. На што, да би сачувао од заборава ову заклетву новога Патрокла новоме Ахилу, извуче из џепа један јак нож, отвори га, и, ударајући једнијем тешкијем каменом по држаљи у мјесто чекића, отпоче урезивати, на истој стијени, ово Ostern 1858, које видите ту . . . Послије више од тридесет година, ја још чујем шкрипу сечива по стијени, ударце камена по држаљи, дисање заузетог Винкела и његов добро-