SRĐ

Лука Ћелевић 6ЕОГРЛД Luka Ćelović BEOGRAD мачно у некој крчми или под нечијом капијом или у каквој недовршеној кући. Биће да је легла на онај завежљај крпа и мислила: »Пхи«, шта ли то чепрка по мени унутра! Ах, шта! Мени треба само за гропшћ хљеба, само мало, па сам опет на ногама; хм, за грошић! Хо-хо! скупила сам доста крпа, ја стара мрцина; шта ли ће ми дати за то? Да ли ће то бити доста сутра за ракију или мало? Ако буде мало, скупићу још; а ако буде доста, лећи ћу и . . . спавати. Пхи, до ђавола, како то опет uo мепи чепрка, у трбуху! Та, не ћу тек ја, стара мамзел, тако на улици црћи! Па како се то све око мене окреће ... ух . . .« Или је можда већ мислила: »Аха, већ се почиље са мном! Зар већ? За што већ сада? Ох, драга сламњачо! Каква ли сам била, кад ми бјегпе шеснаест година; још се сјећам! Благи Исусе Христе, прими ме у тво|е царство, мене сироту, гријешну лоћу — ах, ракију, једну ракију. Даћу десет милиоиа за једну ракију . . .« Али, нај вјероватније је да она није ништа ни мислила ' нити осјећала, већ се нод прву каиију склонила и у нотпуној апатији очи за навијек склопила. Зозолскога је још и занимао овај трагикомични посао; он је при њему спазио увијек по нешто ново и рече ми: »Види само ову жуту пјену иа њенијем дебелијем, маснијем уснама — како то пријатно миршпе!« или: »Нека је ђаво носи; могла је бар, прије ноласка на небо, очистити свој црни, божански нос!« Илп: »Можњикове, реци ми бар гдје је овдје лице а гдје сједњача: од силнога посла не умијем да разликујем?« и т. д. и т. д. За дапас доста . . . Хоћу да снавам. Али знам ја себе добро. То је сигурно, као два-пута-два-четири, да ћу цијелу ноћ о љешини еањати . . . позпајем ја себе добро. •— Сутра ћу иричати нешто о мојој Лујзици и о једном анђелу . . . превео Веч, 1902, Г 11. Ив.