SRĐ

— 737 —

Двије сузе цртица »Кажи ми тајну која лежи у твом оку, тајну која влада твојом душом! Прошло је много, много година да те нијесам видио, на ппак, у најодушевљенијим полетима моје маште, у разповрсном уживању сваковрснога свјетскога миља, у вртлогу најбурпије страсти, ја те ни за часак пијесам заборавио. Сјећаш ли се наше прошлости, паше историје? У нашем првом погледу лежала је сва висииа и сва трагика наше будућности, и осјетилн смо је оиијем истинктом с којијем се смрт ocjeha. Кад сам први пут с тобом говорио нијесам ти пабрајао оне обичне фразе које се у романпма читају, или у друштву чују, већ сам се с тобом разговарао као да се од искона дана нозпајемо. Сјећам се добро, говорили смо чак о оној крезубој, старој ностоларевој удовици која становаше норед уласка у твој стан, њој сп ти, милостива и нлеменита, увијек милостињу дијелила. Наше се душе бијаху тако сплеле да ријечи често постајаху излишне! Сјећаш ли се кад си ми и кад сам ти одговарао на питања iioja постављасмо једино у мисли? Чак су п наши кораци као у неком договору били... Слободни духом, онда као и сада нијесмо чезнули за црквом, а ипак жеља нас је пепрестано вукла п .... ској Госни, гдје смо у багренову засјенку крили своју љубав од сјајне мјесечине, слушали чудновате вечерње крике који од вјекова разлијегају се мукло около зпдпна древпога мапастира и унирали сјетни поглед каштеланеком заливу, куда пловљаху сад амо сад тамо малепе рибарске ла1)е, са којијех одјекиваше сјетво-невесела мрнарска пјесма на сребрном тихом мору!.. Сјећаш ли се?... алн зашто да изазивам ове успомепе, сјајне као сунце, кад знадем да ће ти их стварвост живота такијем јадом и чемером зачинити, да ћеш, можда, проклињати себе и мене? У осгалом, зар и опако пијесмо проклети? Ти живећи са човјеком кога пе љубиш, ја утапајући своје болове у свјетском вртлогу и тражећи нешто што ми се чииило да може бити више од тебе... као да нијесам знао да је суштина мога жи-