SRĐ

— 364 —

Али нашто о томе размишљати!? — »Хљеб наш насушни дажд нам днес . . .« — Сутра је празник божји, а Бог је тако добар и милостив. Он је свемоћан, — у то он тврдо вјерује, можда чвршће него ли и онај »богоугодни« црвени и нретили попа за олтаром Меки звуци звона прозујаше и преко њега, да се изгубе простором бескрајним. И он се смјерно и побожно прекрсти, рекавши у себи из дубине душе: »Боже помози!« — И настави даље спуштање своје мреже у море. Ако даде милостиви Бог и Св. Влахо (и он се још једном прекрсти), сутра ће бити мрежа пуна риба, које ће он зором рано распродати, да добивеним новцем намири најпрече потребе. Па, ако хоће Бог и Св. Влахо, да се бога мн мало и празник богоугодно проведе. Што преостане биће ту богате гозбе и за цијелу његову рибарску кућу. — — И спустивши сву мрежу у воду, крену се чамац дома, пун праведне жеље и топле молитве ка свемилостивоме Оцу небескоме, да сутра зором буде сва мрежа пунана стотинама и тисућу лијепих, живих рибица, од којих ће они један дио продати, а остатак дивно испригати, и појести у сласт своју а славу божју. — И чамац, свршивши посао, одмицаше ка пристаништу градскоме, клизећи тихо и полако поврху глаткога и зажаренога мора. * * И посљедњи зраци сунца на заласку, који одавна »одбјегоше« »мрскога« и »одвратнога« паука, скривеног у његовоме мрачноме склоништу, да одатле вреба свој плијен, — озарише и још једном »весело« »вриједпога« и »поштенога«, »доброга« човјека, који бјеше такође спустио своју мрежу и отпловио ка дому своме, да сања и чека до зоре на свој плијен. * * * И човјек створи Бога по образу и подобију својему.