SRĐ

— 377 Над одром. — Петефи Чуј сад, што ти његда уста Моја рећи irjecy смјела, —- Тако море у дубини Крије бисер — зрна б'јела Чуј, бисеру дана мојих, Дјевојчице моја мила, Колико је душа моја Осјећала и трпјела. Топла љубав и бол тешка У срцу је мом цвјетала; Љубав чиста и витешка, > Бол велика срца мала, Ах, то двоје много јада Нанијеше срцу моме, Па још и сад гроб копају Животу ми несретноме. Околност ме једна до сад Нагонила на ћутање, Те ти нигда јавит' не смјех Срца жарко осјећање; Горко бјеше подносити Борбу ону ц'јело вр'јеме, Мишљах често rpv;- да ће ми Саломити тешко бреме. Облака, каткад, вео Сунашцу скрије сјај, Ал' за час вјетрић мали Раздере вео тај, Па како ли је онда Тек врео сунчев сјај! Тако сам и ја хтио Лица ти скрити бај Дубоко у срцу мом Љубави копреном,