SRĐ

— 457 —

радом? Загледа првог до себе. Он бјеше млад, по наусницама тек се почели брцп да помаљају, очп му изражаваху жнвот и радост. Он још до сад пе чу за њега, да га је шеф нохвалио. Он се нада да ће скоро иостати секретар. Погледа даље. За другим столом сјеђаше v годинама средњим, озбиљан човјек. То је био секретар начелства. Он се нада да he иосгати помоћиик начелства, а иикако до сад пе чу, да га је ко нохвалио. А њега сваки дан хвале, сваки дап падне по која умиљата ријеч, по које тапшање руку и изазивање шале.... и он се сиромах збуни од ових мисли. Мрак се све дубље хваташе, у соби заналише лампе п према свјетлости оживјеше ови ликови, које он сад загледа мало дубље, па на сваком примјети мало впше задовољства и радости; мало више воље и изгледа за живот и наде на будућност, пошто је ои то до сада свако јутро гледао па своме збрчканом лицу, према старом огледалу. Обузе га као нека завист и злоба. Из овог поинче чуђење. Он хтједе да ппта, зашто њих не хвале а награђују, а њега хвале а не иаграђују. Хтједе да знпе, али му се језик укочи од страха. Он може овим питањем изазватп код њих какво нерасположење, које га може скупо сгати, па шта ће онда да ради? Само се осврте, погледа пх испитивачки и са завишћу, па онда узе акте, иа не мислећи н не радећи ништа, гледаше их, завирујући немирно у сахат и ишчекујући нестрпљиво мицање сказаљака. Капцеларијско се вријеме примицаше крају, па и да не постојаше сахата, ипак би се познало, но оном нервозном трљању ногу о под, по честом освртању и запиткивању, но тихом зијехању, које се по соби распростираше као какво шуштање; по оним честим, пуним чежње за слободу погледима кроз прозор. Секретар први остави перо и устаде; ставивши руке у шпаг, а затуривши главу, он се шеташе по соби, звиждучући неку пјесму и гледајући кроз ирозор на један фењер, који тихо сијаше на улици; но се на један мах окрете, приђе чика Мати, и ставивши своје крупне руке на његово раме, смијући се упита га: —- Шта је, чика Мато, шта си се замислио? Чика Мата се трже, хтједе да му одговори нешто, чиме би одбио од себе ову трухлу шалу п пажњу, али не смједе,