SRĐ

S R Đ

God. II. Dubrovnik, 16. Oktobra 1903. Br. 18.

ISUS HRISTOS I PTICE. — I^udevit Vuličević. — Ćaća, гебе neki mladić kojemu će biti bilo jedno osamnaest godina, jutros prolazi više našega mjesta mnogo jata ptica. Neke od nih lete visoko, visoko, toliko visoko ispod oblaka da se jedva vide, i nigda ne sidu da se malo zaustave i odmore. A neke druge (i ove su malene, šarovidne, veoma krasne) sidu, sjednu na stabla, na crkve, na zvonike; ondje malo pocinu, poprave k|unom krila, popjevaju, pa se dignu, i lete. — Oaća, ja ih gledam, pratim sa žejom, i ostanem žalostan, što ne mogu s nima Mile su mi ptice; slobodu im u srcu živo ćutim Ja im nigda ne takoh gnijezda. Kad u stablima pjevaju, i lepršaju od grane do grane, rekao bih da su stabla živa, da imaju ne jednu dušu, nego hijadu ih. Stablo bez ptica, kuća bez djece; dubrava bez ptica, varoš bez stanovnika. Otac odgovori: — Jesen je, i o jeseni se ptice sele, ili zbog studeni koja nastaje, ili zbog hrane koje im nestaje. I ja baš, kako ti, s velikom sućuti i lubavi gledam one nebeske stvorove. Ptice mi čine uzdisati; ja za nima uzdišem kako bih uzdisao za dobrom koje me ostavja, koje gubim. Uzdišem za nima misleći o tvojoj materi; nena duša poletjevši daleko od nas, poput ptice, ostavi nas u gorkoj žalosti. — Sto ti, ćaća, misliš o golubici, o kojoj govore sveta pisma? Duhovi se cesto prekažu kao golubica. Neke poglavite francuske novine dirjivo kazivahu da su u Parizu, kad bi opijelo sinu trećega Napoleona oni, koji prisustvovahu, vidjeli golubicu letjeti po crkvi. Neki Englez zakle se pred sucem da je vidio Jovanci od Arka, kad izdahnu na lomaći, 64