SRĐ

— 1041 —

66

»Vaša }ubav nek je smjela. »Svojom Jubavi napanite onoga koji vas plaši. »U vašoj jubavi vaša je cast. Izvan toga malo žena zna što je čast. Ali nek je vaša cast |ubiti uvijek više nego ste lubjeni, i nikad ne zaostajati. »Nek se boji čovjek žene koja Jubi, jer je sprenma na svaku žrtvu i ništa za nu ne vrijedi nego |ubav. »Nek se boji čovjek žene kad mrzi, jer na kraju čovjek je samo zločest, a žena je podla. »Ko mrzi ženu najviše"? — Gvožđe reče magnetu: ja te mrzim jer privlačiš, ali nemaš dovolno snage da pridržiš. »Sreća je čovjeka: ja hoću. Sreća je ženina: on hoće. »Gle', sada je na svijetu sve u redu — misli svaka žena, kad je lubav uči da s prevelike Jubavi sluša. »I žena je prinuđena da sjuša, da tako nađe dubinu svojoj plitkosti. Plitka je duša ženina; nestalna i burna pjena na nedubokoj vodi. »Ali je duša čovjeka duboka: kroz podzemne špi]e rijeka joj buji. Žena joj sluti snagu, ali je ne razumije.«»Na to reče mi starica: »Mnoge si lijepe stvari rekao, najviše za one koje su još mlade, Zaratustro. »Cudnovato, Zaratustra malo poznaje ženske a ipak pogađa kako govori. Možda zato, jer kod žena sve je moguće. »A sa4 na uzdarje primi ovu malu istinu. Dosta sam stara, da mogu da ti je dam. Omotaj je dobro i začepi joj usta; vikala bi inače iz svega grla ta mala istina.« »Nelc čujemo, ženo, tvoju malu istinu — rekoh. — I reče mi tada starica: »Kad ideš k ženama ne zaboravi kangije svoje!« Tako govoraše Zaratustra.