SRĐ

— 36 —

издавање зајма" на улици „Три-Светих"; али, јао, тамо не примише капута „због старости", него су тражили златних или сребрених ствари; у другој благајници на „Љагушечем" тргу писар каза, да ових дана благајна прекраћива своје радње, те с тога ствари се више не примају. Исопов на врат на нос отрча на пазар, да прода капут, непрестано мислећи о свом болном дјетету, кому је доктор прописао жељезо, које садржи 1 '/„ хлора за дифтериту. Ето и пазара, ограћена од дрвених клупа. — Господине! продајеш ли штогод? запита њеки јевреј. — Продајем . . . капут . . . — Хм . . . ове ствари мало ко купује . . . Да није ваљда зло? — Није . . . — Дед покажи . . . Са неуважењем поче јевреј разгледати капут, говорећи: ■— Ехе-хе! њега треба пречинити . . . За поправак би требало педесет копејка... Колико запада? — Пет рубаља . . . — О! Не иде нам. Хоћеш ли два и пб? — Дај, вади новце. — Покажи ми га поново . . , јевреј се даде поново на разгледање робе, те најпослије рече: — Не, више од два рубља ти не дам. ■—• Та болан ти си већ једном погодио! -— А што би ти хтио? Зар да не гледајући платим? . . . — Па дај два рубља . . . — Не, сад ти ни толико не дам . . . Ако ти је по вољи пола рубља. — Дај! — Дед покажи капут . . , — Та, човјече, ти си га већ два пута гледао! — Па на што то? Па макар и тисућу пута . . . Послије новога пријегледа јевреј, предајући власнику у руке капут, затресе главом па рече: — Не, не допада ми се. Али опет викну за чиновником, те се удаљивао: — Господине! Хоћете ли добити рубаља?