SRĐ

--221 —

— Она увијек побјећи хтјела. Овај ланац потребан био. Погледах га мало побоље питајући се: — Је ли ово каква будала или још весељак? Но његово лице бјеше без и једног израза, који би могао посвједочити ову моју сумњу. На против — он бјеше и на даље — сталан, миран н добродушан. Окренух о другим стварима и почех се дивити пушкама. Но ипак примјетих три напуњена револвера, на појединим намјештајима. Изгледаше као да тај човјек живи у непрекидном страху од неког изненадног напада. Послије те посјете више сам пута свраћао код њега. Затим му постепено престадох долазити. На посљетку нијесам више ни ишао. Обикао му се бјеше цио свијет. Бјеше постао безначајан за све. * * * Мећутим, прохуја једна година. Једног јутра, крајем новембра, пробуди ме слуга и јави ми да је ноћи Сир-Џон наћен убијен.' Послије пола сата продријех у кућу енглеза са централним комесаром и са капетаном жандармерије. Слуга поражен и убијен догаћајем плакаше пред задњим вратима. Изпочетка посумњах на тога човјека, али он бијаше потпуно невин. Кривац се никада није могао пронаћи. Улазећи у собу, на први поглед примјетих Сир-Џона гдје лежи полећушке на сред собе. Прслук му бјеше расцијепан, рукав такоћер. Лице му црно, надувено, ужаснуто, изражавајући страховито запрепашћење; зубима нешто енергично стиснуо, а врат бјеше пун крви и позлећен са пет рана, које изгледаху да су учињене гвозденим чавлима. У то стиже и доктор. Он дуго мосматраше трагове рана у месу, трагове који изгдедаху да су од прстију, а за тим изговори ове чудновате ријечи : — Изгледа, као да га је какав скелет задавио! Мене обиће језа. И нехотице погледах на мјесто, гдје сам некада видио ону приковану и страховиту руку. Ње не бјеше више. Ланац је висио прикинут.