SRĐ

- 863 —

НЕШТО 0 КРИТИЦИ УОПШТЕ и НАША САВРЕМЕНА КРИТИКА. — Лазар Т. Перови!.. — (Крај). Наши млади пјесници, руковоћени најчистијим наравственим мотивима, испољавају своју творачку моћ често пута веома сретно, и у сазнању своје моралне гордости, жудно вапију за какву стварну опору која би или рашчистила пут, показала правац, којег савременост захтијева, па да ли је налазе? — На жалост, не! Савремена наша критика, у мјесто да врши свој насушни, свети задатак, претворила се у љутог зулумћара, који се разголићио немилосрдно по градини наше умјетности, те немилице хоће да руши и сруши (а с том цијељу и започиње) све, што је уродио Богом дани дар и моћ пјесничка. Како ово утиче на осјетљиву природу даровитог пјесника! ? — Лакше му је у толико сносити, јер види, да поједини критичари, присвојивши себи апсолутну автономију пресудног гласа, горопадно нападају нај јаче наше признате снаге. Благодарно свесрпство од срца круниса ловором славе главу нашег Чика Јове, а они му, на заходу живота, принесоше чашу жучи. Ето зашто се поглавито не иде напријед, ето у чему је природан застој. De mortuis nihil nisi bene, каже једна латинска пословица, али ми у овом случају налазимо врло мало стварног добра у даровитог иначе нашег критичара Недића. Свјежином његовог литерарног рада, начитаношћу и безграничном смјелошћу полемичког тона, утканим са строгим песимизмом шопенхауеровим, тим јединим љубимцем, Недић се унапријед зарекао да руши, узевши за апсолутно мјерило савршенство западних коритеја умјетности, без обзира на савремену нашу еволуцију без обзира на прилике и вријеме, у коме се писац налази, а што је још главно, са доста блиједом умјетничком кичицом, а са својим „кадијским правом", како је згодно Рад. Врховац негда напоменуо. Овакви исти тезиси руковоћаху чувеног руског критичара Писарева, који, занесен туђим умјетништвом, савршено порицаше важност народне литературе, те се изрази, да би волији бити руским цревљаром или колачаром, него руским Рафаелом, или Гримом. Представник строгог реализма, Писарев, звучним ефектним