SRĐ

— 374 —

тако код нас удомаћио, да се осјећа у нашој литератури, као у својој кући: хране има доста, нико се не миче, да га истријеби, но се трпи и — ћути."*) Тако Милан Нећељковић своди критику на нашу савремену лијепу књижевност, имајући у обзир дилетанте, автобомбаше и котеристе. Тако он то лијепо и стварно обухвати, да нам није потребе нешто овако понављати; могли би само додати, да се, као феномен, (јер добро треба заслијепити и познавати дух времена, па да се до те дрскости доће) јави по гдјекоје убого књижевно недоношче, неспремно, јадно, наказно за икакав озбиљан умни рад, али он свакако хоће да шара и вајно обара: накупи неколико пиљарских фраза (такво му је васпитање), које, наравно, наука не трпи, па том мутљагом блуди, смјело залази у област поезије, или, рецимо, историје, хришћанско-догматичких филосовских истина, психологије, педагогике, или, рецимо, пише о игли, о писмену „И", предавању из појединих предмета основне наставе, па га ето на умјетној приповијетци, оцјењује познатог ког нашег педагогичара а хтио би и историка, пријеће затијем у област јуриспруденције, а Бог и душа и полиције. Гдјекад се јави као какав третејски судија са завршном ријечју на пољу језикословне полемике, са задњом, да како, цијељу, да убије углед каквом скромном раденику, с цијељу, велимо, да тијем кочи благодарне тежње друштвене. Овакво критичко клепетало (то му је најподеснији terminus technicus) у јагњећој кожи сакрива вучију нарав, те нам и нехотице падну на ум ријечи г. Цара, да човјек гдјекад збиља — прости Боже — поживотињи. Оваквијем нек нема мјеста и у нашој критици. Нигдје таквог демократизма, нигдје такве патријархалности, као код нашег народа. Не обазирући се на злонамјерно заједање са стране, наш је задатак, да, према својој моћи и спреми, радимо, крећемо се напријед, призићујемо камичак по камичак на заједничкој згради нашег духовног живота; камен је по камен палача, зрно је по зрно погача. — Наћи ће се вјешта српска рука, да одвоји потребна зрнца и приложи их, као аманет наш, на јачи темељ оној нашој згради духовној. Замијенимо злоћу и суревњивост осјећањем заједничких тежња и тражимо путеве,

*) Вићи љетопис, свеска II. за г. 1901, стр. 70—71.