SRĐ

- 429 —

28

Ал, познавб сам ја племените људе, који изгубивши своју највишу наду — оцрнише сваку вишу наду. Живећи дрско у кратким насладама тешко би за дан подизали мете. „И пожуда је дух" — говораху они. Тако сломише своме духу крила; па сад гмиже и у глодању се прљају. Некад су мислили да буду јунаци; а посташе похотљивци. Мрзак и ужасан им је сваки јунак. Али заклињем те љубављу и надом мојом: не одбаци јунака из душе своје! Твоја највиша нада нек ти светиња буде! Тако говораше Заратустра, Београд. С њемачког Д. С. Пијаде.