SRĐ

— 472 —

ркп. tac; XX: 82 закон-b мј. закон је (у њега би било закон в), ркп. sakonie, 231 замђнтвши мј. замијенивши сјећа нас латиначкога облика saiuieniusci, 238 smiw мј. смију, ркп. siniu, 259 нашу мј. вашу, ркп. uasciu, 298 КамуЛ мј. Кажу^, ркп. Kasciuch, па је Поповић sci читао као да је т, 313 дошнд мј. дишад, ркп. dosciad, 339 плавнои мј. главној, 359 5 ун мЈ. чим , гдје је im прочитао као да је ип итд. По овоме је јасно да је рукопис, што га је Поповић приређујући своје издање имао у рукама, био писан латиницом. Ову тврдњу тешко да би могло потрести мишљење, да те гријешке падају на рачун којег прећашњег преписача латиначког рукописа на ћириловицу. Али Поповићев рад био је худе среће. Ондашњи нај бољи зналац дубровачке књиге, Шафарик, изјавио је, да Јевтино издање и није но засебице прештампана дубровачка едиција од г. 1826, нагрћена свакаким измјенама и погрјешкама, а што је нај горе, да Поповић сам признаје, да је Гундулићев језик промијенио на сријемски говор 1 ). Не треба ни спомињати, да је та пресуда прешла у све наше књиге, те да нико није ни посумњао у истинитост тијех ријечи 2 ). Откуда је Шафарик могао казати, да је Јевта сам признао, да је Гундулићев језик измијенио (Sam pravi, že Dubrovnickou fec zpšvce na svou Bršmskou pretvofil), остаће ваља да за сва времена тајна, јер Поповић о томе у предговору није казао ни ријечи. Можда је учевни Чех то написао ослањајући се на резултате испитивања Јевтина издања? Да видимо! У првом и потоњем пјевању Поповићеве едиције запазио сам само ове облике, који би могли потсјећати на сријемски говор: I: 99 иотеру (ваља да ради рима с Нестеру), 134 умрети, 161 ОдеЛу, 181 ирека (у слику с нека) ; XX: 97 време, 372 леву, 396 умрети. Седам екавскијех облика у готово 900 стихова, то

') Gesohichte d. serb. Lit. II, 399. — Sebrane spisy III, 283. 2 ) Докле може допријети страначка непромишљеност, доказује овај примјер. У књизи Dubrovčani, jesu li Hrvati? анонимни писац каже о Јевтину издању (стр. 83): ali је ta edicija do zla boga nagrgjena, a što je najznamenitije, Popović kaže izrijekom, da je on našao za potrebito, da posrbi Gundulića (v. Novaković St, Srpska bibliografija za noviju književnost, str. 143)!! A Новаковић натпис Поповићеве едиције попраћа само ријечима „У ове двије свеске „дјела Јевте Поповића" наштампан је Осман Ив. Гундулића, али веома непоуздано и с погрјешкама".