SRĐ

1

ПОД ЈЕСЕН. 211

— Јесте, извол'те. И девојка пође испред њега и уђе, прво у један ходник, а потом у собу, и одмах затим изиђе заједно с госпођом. Госпођа, једна висока, пуначка плавуша од својих четрдесет, мало јаче, година, чим спази дошљака, смешећи се приђе му и пружи му руку : — Дакле дођосте. Какво пријатно изненађење! Само то неколико њених љубазних речи потресоше дошљака до дна срца. — Хвала вам, рече јој дршћућим гласом, и што дотад није ни једном урадио, обузет неким дубоким осећајима благодарности, пољуби је у руку. — Шта вам је? запита га она, изненађена тим његовим необичним покретом, а у гласу јој осјећало се и љубопитство, и изненађеност и прекоравање. Он поцрвени. Тек после тог њеног питања увиде, да је учинио нешто неразмишљено, нешто што се никад није практиковало у тој кући. — Ништа, скоро молећивим гласом, одговори : Поново сам ступио у вашу кућу, у средину која ми је оставила много пријатних успомена, и то ме је потресло. Па онда и ова песма што је свира Мара. И ви знате колико сам ту песму нарочито волео. — Хајд, скините горњи капут, рече му она као да ништа није било, па хајд'мо к Мари. Он скиде капут и окачи га на чивилук, што је био у предсобљу, и заједно с њом уђе у собу, у којој је Мара свирала. Чим се врата отворише, Мара престаде да свира, и држећи и даље руке на диркама од клавира, обрте се да види ко улази, па кад иза матере спази Поповића, она се нагло диже и пође му на сусрет. — Знала сам да ћете скоро доћи, рече му смешећи се и пружајући му руку, само ви сте хтели да нас изненадите, је л' те ? — А од куд си баш знала да ћу скоро доћи ? запита је он. Нисам ли ти напротив писао, да сам се решавао, да никад више не дођем у Београд?