SRĐ

98

СРЂ. — SBĐ.

да је преноћио сад код овога, сад код оног друга. А тако као да се и хранио. Још једно два пута је извршио напад на наше кобасице, па кад би последњи пут, а он he рећи: — Другови! Кобасице су у вас доиста изврсне, ну морам признати да је то од моје стране свињарија, што их ја једем. И вама би самима добро дошле. Али, више не ћу. У тога чудноватог човека беше нека мешавина суровости и доброте, правичности и безочности. Али, за то је бар увек изгледао као ликујући победилац, никада није ни за часак малаксавао и сваки је дан гајио какву било наду. Једном, када се сви четворица бејасмо искупили у нашем стану, а кад је газдарица, видевши да је ту и Кирђага, а знајући да нам је соба тога дана сасвим хладна, склонила сва дрва, — ми клонусмо духом. И доиста пред нама не беше ничега веселог. Да ћемо почетком идуће године добити стипендију, у то смо се могли истина надати, али то је било још тако далеко! Ваљало нам је пре тога провући се кроз целу зиму и што је главно — спремати се за испите. Међутим смо лепо осећали, како малаксавамо од хладноће и са недовољне хране. Кирђага је крупним корацима ходао по соби и мислио о нечем. На послетку стане и као надахнут викне: — Браћо! У мојој се глави родила необична мисао. Ма да нисмо очекивали ништа, што би нас могло утешити, опет сви навалисмо да нам је каже. — Јесте, — рећи ће Кирђага: — необична мисао. Ето ми сада гутамо овако подвојено, свак за се. Сваки сам за себе води борбу за опстанак. Помислите само, како је то глупо! То ми је баш, као оно кад би неки војсковођ, на очи моћнога непријатеља, узео па растурио своје војнике сваког за се на великом одстојању, место да их збије у густе редове... Ну, и томе слично. Ја нисам беседник. Али што је глупо, глупо је! Зар не би боље било, да снаге ујединимо, па да се сви заједно боримо? •— Како, на који начин? запитамо ми. — Ево како: ето, нас је четворица; свак од нас зарадиће бар по два гроша. 1 А, ако ја данас не зарадим ништа,

1 1 грош = 2 копејка.