SRĐ

384

СРЂ. — SRĐ.

каже да оставштина припада својти, каже да се преда у дубровачке руке. (Mild.) Исти цар Бајазит II. године 1483. мјесеца марта пише даздару (дворскому или кастелану) новскому, да у Новоме, кад се прода со, што се ондје учини, Дубровчани имаду право да продавају своју со, а да амалдари ( exactores) не смиједу доносити со из другијех земаља и продавати је. То је писано услијед тужбе Дубровчана. (Mikl.) Овај цар исте годиие 24. маја пише опет даздару новскому и кадији фочанскому понављајући наредбу од марта исте године о соли, јер да је то штета Дубровчанима. (Mikl.) Затијем 29. фебруара 1484. пише санџаку херцеговачкому Мустафа-Бегу да Дубровчани имаду право доносити на скалу Новску црвац, восак, дрво и свилу. (Mikl.) Овај цар писмом од 6. септембра 1485. обрати се писмом на романијске кадије наређујући да истините обавезнице и дуговнице, што приказују Дубровчани по Турској гледе дуга или имања, ваљају само да се даду прије прочитати од дубровачкијех попова или од кога другога, који зна читати дубровачку књигу. (Mikl.). Кад би Дубровчани послали по посланицима харач у Цариград, цар би им турски изручио примницу. У Миклошића има три таке примнице. Једна је од Бајазета II. од 3. априла 1512. за 12.500 златних дуката ; друга је Селима I. од 4. априла 1513., а трећа је од Сулејмана II. (од године 1520.-1523.).