Srpska nezavisnost

— 264 —

че противнике. У првн мах устали су Аустријанцн нротнв њега, што су сматрали, а то је и у ствари, да је њнме запечаћена судба иознатог аустро угарског „АгапЈ-ргојеЈ-а". Но за остале јевроиске силс рекло се, да га прихваћају као оспову за дал.е нреговоре, и по томе се држало да ће Бареру принасти слава, да изравна лиФеренције ннтересованих ирибрежних држава иа Дупаву. Та нада обману. Кад се поеле оие велике вике у аустро-угареким листовпма нротнв Бареровог предлога днгла н влада п јавно мншљење у Румуннји иротив тог истог предлога, још тада се појавнше првн знацп несуглаеице у колу великих сила јевропскнх. У Аустрији су ућуталн, не што су се доцнвје уверили да је Бареров нредлог за њпх користан, већ што су се препали од претензија румунских, што оу увпделн да је и Бареров стредлог бол.и и пробитачнији за Аустро Угарску од оног, што би Румунија хтела. Остале дужаве биле су мање више резервнсане у том питању, н тако се та нензвесност о судбипи Бареровог предлога протезала до пре неколико дана, до самог састанка Дунавске Комнсије у Галацу, која је 20 пр. м. имала своју ирву седннцу. Сад се с друге стране појављују све веће тешкоће. Звавнчни орган руског миннстарства спољних послова, „Јопгпа1 Де 81. РеЈегбђопге", изјавио је одсудно да се Бареровим нредлогом иде на промену мећународннх уговора и да се због тога о њему морају предходпо отпочетн дипломатски преговорн. Према тој изјави тешко да ће тај иредлог у овај мах доћи пред Дунавску Комнсију, а да је то врло лако могуће, сведочи држање неких аустро-угарских и немачких листова, који су падали велику вику на Русију, што се, бајаги, због ње не може да ностигне сиоразум у дунавеком иитању. Ово је неиријател>ство аустрнјске и немачке штампе нов доказ, да Русија води бригу о балканеким државама и да је она једини нријател. њнхов и ирави заштнтник њнховпх пнтереса. IIовол.но решење дунавског питања пије само у ин-

тересу Румуннје, но и Србије и Вугкрске, и кад Русија прихваћа румунске разлоге, она то чнни у очевидпој тежњи да сачува нодувавске државе билканске од надмоћностн Аустро-Угарске. Е то је прави узрок, са кога се нротив ње дижу непријател.и њени и — нашп. Бидпћемо, како ће се Србија држати и хоће ли у друштву са Русијом и својим 'рођеним сестрама, или ће по савету Пироћанчевом још и даље као прапорац секундирати Аустро-Угарској !? По ноторсним вестима дигли су се Поборн још 19 о. м. на оружје. Први им ноеао беше да протерају жандармериску посаду. Већ другог дана кренуше се две ћесареве војске, једна из Котора, а друга из Будве пут Побора, но устаници их дочекају те се борба у мрак отпоче. Вој је трајао до по ноћп и свршио се с победом Поборана. 22 п. м. било је такође жестоког окршаја. који је цео дан трајао. Ђесарева војска јурила је преко Грбља у село Шншиће, ту је провалпла цркву, порушила школе, заиалила куће, секла и убпјала, да је гроза б ло вндетн. За војском се кренули тоиови, јер се Поборима нридружили Мајини н Брајићи, а говори се да је познати јунак нз 1869 год. Ђура Зец, дохватио пушку и да су Грбљанн следовали његовом примеру. У Котор стижу сваки дан рањепицп. ♦мв» ИЗ ЈШСТОВА а.) русзстх Свјет пише: ... .„Србија је по своме географском положају и по своме историјском опрсделењу нозвана , да врши велику културу и политичку улогу у колу источног православног Словенства. Сила тога определсња нсторнјског и подигла је српску држа»у, а два света рата српска уздигла су Србију до оне висиие, са које се м же сматрати као Пијемонат источних Словена. Мудра , патриотска влада Ристићева, знала је у свима приликама прибавити Србији углсд, сачувати њено достојанство и водити је смело и одважно путем њсног историјског определења. Није никакво чудп што је лукава Аустрија употребила све могуће да оборп Ристића, те да дођу на владу л»у-

ди који су кадри да све учине што Аустрија жели и хоће у Србији. И занста носле непуне две године, ми видимо Србију, ту јасну звезду узданицу српства и свега источног Словенства, како је бледа, да изгубила је она свој г.јај и своју топлоту, она се сада као трабант окреће око оне злогласне планетс, која се зове Аустрија. Лепе и скупе тековине народнс леже у развалинама, углед и досто* јанство нсточног Пијемонта свео се на ништаву нулу. А за сву ту несретну услугу добија министар срнски Пироћанап, орден Лсополдов, који доноси са собом баронство аустријско. Имали овоме сличног примера у историји? Ми мислимо да нсма! Тешко је наћи у историји владе која би се могла уноредити у тлачењу народних тековина са садањом владом у Србији. Садашња влада није нп дошла вољом народном но упливом туђим. И она се ревносно показује као страна српском народу, те годи више својим нротекторима на страни, но што чува народне интересе и тековине. Оно нерасположење у народу српском, кога је он вазда имао према садањим мипистрима, данас се стоструко потенцирало. Јаз између владе и народа у Србијн толики је да му се дубљипа и ширина не може ни догледати, а камоли нзмерити. Све што ми добијамо из Србије о садањем стању ствари у Србији. сувише је благо и умерено, јер људи патриоте, нећс ма и пред своје највеће пријатеље да износе потпуну слику жалосног стања у Србији. Онп штеде наша братска осећања, и нису ради да помуте оне лепе појмове н наде које је руски народ имао о Србији нре ступања данашњих минпстара на владу. Али при свем том ми с великим болом у души и срцу, видимо жалосну слику, и рћаве прилике у Србији. Па и сама српству непријатељска штампа, хвалећи садашње министре, уверава нас да је зло достигло свој врхунац. Нри оваком стању ствари пад данашње владе у Србији био би не само од народа у Србијн. но од свега источног словенства па и од Руо^је, ноздрављем, као нови васкрс. Кад се ово каже ни мало се неиретерује , јер народи источни нису јошт изгубили своју свест, они хоће да иду путем свога историјског определења и да достнгну своје жељене мете — слободу и јединство и дописи Кладово. 15 априла 18К2 г. ^Вук длаку меи>а а ћуд ниБако". Гарашанипова полиција н ако је у нашем кључком срезу већ изанђала и о

краја дотерала ипак у све већу дубину гази, а непомишља на већ напоменути ђердап. Тако млади виделовачки капетанчић да неби у ревности иза својих колега изостао, нападе сам лично, са пандуримав патролом 15 т. м. око девет и по сатиу вече, на честите наше грађане, Антонија Ђорђевића из Тскије и Јована Васиљевића механ. из Сипа. који су пред механом Алексе Михаиловића у Кладову седили, и на једанпут као бесомучан повика, марш стрвнне , доста је не смеду више свирачи свирати, кад га је Антоније на то запитао, а зашто вами свирају ? одговори, ја сам капетан , на заповеди пандурима, држнте лоле и терајте их у хапсу, сад ћу, да их научим намети, у том моменту , кад Антоније виде шта ће бити, побегне и затвори се у ка♦ани, а пандури зграбе Јована и отерају га у ансу, гди их је каиетанчић чекао, па кад виде, да нема^нтонија, но само Јована, викну као помамљен, нећу тога, Антоннја дајте; но пошто Антонија нису могли из каФане извућн, јер се био затворио, наравно бојећи се внделовачког кундака, нареди те сТража са пушкама опколи целу каФану, коју је до зоре чувала!!! Сутра дан чим је Антоније изишао напоље, одма га счеиају капетанови пандури и отерају у канцеларпју, гди га је озбиљни капетанчић чекао. и одма га баци у најстрожијем затвору. гди сеубице и разбојници затварају, гди је од 7 сати изјутра. до 6 у вече затворен без воде и леба био, па тек у 6 сахати по подне изведу га у канцеларију, гди му је уједно и тужба саопштена и пресуда изречена. недајући му, ни да на тужбу одговори, казнивши га са 10 дана затвора или 30 динара у новцу. Сад пптамо надлежне , да ли је овај поступак младога капетанчета коректан н одговара ли овоземаљскнм уредбама и законима, и тражимо од надлежних , да овако дрској и злој самовољи канетановој стану на пут. А ти младо канетанче чувај се, пошто сн већ насели на ћердап . да ти још и глава не пукне. Даље наш млади канетанчић. од известног времена, почео је у више прнлика да на поједине грађане у овоме срезу, којн му се недоиадају, напада. но по негди и на рутав нос нанђе. Тако, нре кратког времена, путујући за Београд, у Оршави (аустро-угарској) нападне на честитог и одличног, у нашој средини, грађаннна Јована Бајашевића из Текије грдећи н наиадајући га којекаквим гадннм речима, које једном наору не доликује а некмоли среском старешинн. иа је чак и до заблуде дошао и рекао , сви сте ви. Текијанци Ристићевцн. на шта му је Бајашевић одговорио, ми се са тим ноносимо. а шта би вн хтсли? ми ииемо као

ЛНСФАК МОДЕСТД МИЊОНОВА НРИПОВЕТКА X. Балзака Нревод с ♦раицуекога.

(наставак) — Шта, речс правда, ви људи са духом и са способностима а без новаца, тужите се, што се богате девојке удају за људе, које вн не бисте узели ни да вам буду вратари ; ви грдите трезвеност нашега века, који гледа да новац с повцем споји, а никад не иде затим. да састави каквог даровитог и сиромашног младића са каквом лепом, богатом и племенитом девојком. Ево ту једне која је устала на дух нашега столећа... а песник јој одговара ударцем по срцу... — Богата или сиромашна, викну част, млада илн стара, лепа или ружна, ова девојка има разлог, она има духа, она баца песника у каљугу личне користи; она заслужује искрен, племенит и отворен одговор а пре свега сав израз твоје мисли. Испитај себе, испитај своје срце

| и очисти га од ових подлости! Шта би казао Молијеров Алкест? И Лабријер, који је пошао од ноасонијерског булевара. иђаше тако лагано, тако удубљену мислнма, да тек после једнога сата дође на капуцинеки булевар. Он се упути дуж реке у рачунски еуд, који је тада био поред Сент-Шапеле. У место да оверава рачуне, он остаде под ударом своје забуне. — Она нсма шсст милијона, то је очевндио, рече у себи; али није питањс то... После шест' дана доби Модеста ово писмо: IV. „Госпођице, „Ви нисте од нородице Есте. То сте име узели, да би скрили своје право име. Треба ли да дамо исповест коју ппггете, ономе који еам лаже ? Чујте ме, на ваше питање одговарам другим: Јесте ли ви од високе породице? од породице племићске? од породице грађанске ? Оно. нстина, морал се не мења, он је увек исти; али његове обвезе мењају се према сФерама. Као што сунце на разни начин осветљава нределе н изазнва разлнке, којима се ми дивимо, тако и он прилагођава дужност друштвену

сану и положају. Мала погрешка у* војника грех је у ђеперала. и обратно. 06зири нису исти за ратарку која жање, за работницу са надницом од петнаест суса, за кћер маленога трже, за младу грађанку, за кћер богате трговачке куће, за кћер дома Есте. Краљ не треба да се еагиба да подигне златицу а работник треба одмах да ее врати да иађе својих десет суса што их је изгубио, макар и један и други треба да се повинују закону пггедљивости. Једна Есте са богатством од шест мнлијона може метнути на главу шешир са широким ободом и са перјем. махати евојим бичем, јакати коња и као амозонка еа златним ројтама и у пратњи једнога лакеја доћи пеенику н рећи му : Ја љубим појезију н хоћу да загладим тривицу Леонорину нрема Тасу! А трговачка кћи била би емешна кад бијо) нодражавала. Којој друштвепој класи спадате ви ? Одговорите искрено и ја ћу вам исто тако искрено одговорити на питање које сте ми ставили. „Не имајући чает да вас познајем, а већ везан будући с вама неком врстом песничке заједнице а не бих хтео да вам одајем свакидашње поштовање. Можда је већ и то победна накост, кад се у непрплику доведе човек, који ннше књиге."

Овај чиновник ннје био без окретности. коју може себи допустнтн иоштен човек. Обратном поштом добн одговор. V. Госиолину Кана-шсу „Што даље. све сте паметнијн, драги мој песннче. Мој отац гроФ је. Наш главни члан породице кардинал је из оних времена. кад су кардинали били скоро равни краљевнма. Данас наша кућа, да кажем пала је, и завршује се у мени: али ја имам нотребне доказе о староме нлемству мом, да могу досиети на све дворове и до свих ордена. Једном речи, ннсмо грђи од Каналиса. Не замерите, што вам не шаљем наш грб. Гледајте да одговорите исто овако отворено. Очекујем ваш одговор, да бих знали. да ли се могу још звати као сад „ваша сдужбенцца „0. ДЕсте-М. — Ала унотребљава на зло своја нреимућства та мала! викну Лабријер. Но да ли говори искрено? Али кад је човек био четири године дана приватни секретар једнога министра. па кад човек седи у Паризу и гледа толике сплетке, то н најчистнја душа хоће мање или вишс да се опије опојном атмосФером ове царске вароши. Сав ( срећап, што није Каналнс, младн чннов-