Srpska nezavisnost

БРОЈ 94.

НЕДЕЉА. 20 ЈУНА 1882 ГОД.

ГОДИНА II

П2ЕЕ 31 СРЕ2Ј7: годину 24 дин., нд по годпнк 12 днн., на четврт год. 6 дин. 31 ССТАЛЕ 31^3,2 г!ЛК1з:кс1: , годин7 30 •рлндкл, на но године 16 «р. на чктврт год. 8 »р. 31 17С7?0-ГГ1?СК7: , годинг 1б »0?. у ванк., на но год. 8 ♦. на чкгврт год. 4 ♦. 31 СЗЕ ССТ12Е СРН13Е : . годину 36 »ран., на по године 18 •?., на четврт год. 10 ФР.

ИЗЛАЗИ У 6Е0ГРАДУ УТОРНИНОУ, ЧЕТВРТКОВ, СУБОТОН * НЕДЕЛ.0Н УРЕДНИШТВО је И АДМИНПСТРАЦИ ј А > куеи г. тоие АНДРЕЈЕВГКД вВИЛГКЕВ ВЕНАЦ.

ЗА ОГИАСЕ РАЧУНА СЕ: првн пут 12 дпн. пара од редд, д носде сваки пут 6 цр. за припоагдпо бо пдрд дип. од реда. Рукописи шалу се уредништву, а претплата адтинистрацији „СРССКЕ 2Е3132СЕССТ 2". рукописи ие враћају се. непиаћена писиа ие примају се.

Концем овога меееца на> вршује ее и друга четврт, а млоги наши претилатни« ци ниеу нам измирили нредплату ни за прву че< тврт. Ва то молимо еве, који нам шта илаћати имају било на име предплате било за оглаее да нае из* мире непремјено до 26 ов. мес., како би знали у коли= ко ћемо екземплара штам< пати лиет од почетка иду* ћег тромееечија. Новац је најбо.ве поло» жити нашим скушвачима, у меетима где ових имаде а иначе послати поштан* еком упутницом. АДМНШ1СТРАДИЈА _ Српсне Независности"

БЕОГРАД, 19 јуна Наши конзерватовцп, као што се прошле зиме за једну ноћ претворпше у напредњаке, тако се сад у пролеће за једну ноК претворише опет у назадааке. То им је већ трећа м е т а м о рф о з а ! Проучити природу те нове зоолошке појаве п пропратити све љепе разнолике мене, то би било врло поучљиво за свакога, који може залутати у ону велику и густу планину, што се зове п о л ит п к а. Истина. ннје лако проучнти свестрано природу те чудновате и промен .Ђпве појаве у нашем друштвеном животу; алп ми ћемо на то посветитп п више времена ради поуке нашег млађег нараштаја. За сад ћемо само да расмотримо једну црту њену и то њено држање према закону о штампи. Та чудновата друштвена појава, та виделовачка клпка, док бејаше у првој мени, у облику „м л а д и х консервативаца", показвваше неприродну своме карактеру црту у нонашању према закону о штампи; показиваше несвојствено њеном складу ума слободоумљ е. Ево како су тада о томе мнслили в говорили прваци њени : „Ја сам, вели Алекса Протов, у начелу за слободну штампу, па према томе мислим, да је за исту најбол>е овако наређење: параграФ први и једини штампа јеу Србији, слободна и нео-

граничен а" (види стенограф. белеш. народ. скупш. од 1875|б год. стр. 800). А ево опет шта је о томе говорио Гарашанин: „Слободна је реч једино средство, да се власти могу поуздано обавештавати о расооложају духова у земљи; то је моћан начин да се застрањено мњење народа на прави пут изведе; осим тога, гдећемо наћи јаче контроле власти до у слободној јавној критици без ње шта би спречавало покварене јавне органе, да се и дал.е кваре и да друге кварежом заражу.... С тога мислим, да треба усвојити мнење г. Алексе Поновића, који предлаже да се узакони : з а к о н о штампи. Члан први ијсдини: штампа је не ограничена, слободна". Па и ово му је онда било ма.чо. него наставља : „И овај закон да остане дотле, док се устав неизмени, а после да ово наређење у сам устав уђеи онда ћемо тек имати слободне ујемчене штампе." (види стен. белеш. народ. скуп. од 187о|6 год., стр. 808). Тако су „виделовци" мислили илп бар говорили док су бпли у нрвој мени, то јеет, у опозицији. Но кад су стунпли у другу мену, кад се претворили у „н а п р е д њ а к е," а то је опет било одмах чпм су окусили власти, тада су већ почели другчије радити. Тада већ нису били задовољни са једним п а р а г р аф о м, него су тражили више п ар а г р а ф а ! Њихов закон о штампи, што су га прошле године издалн не садржи један, него много параграФа; али ц при свем том, он је опет био слободнији од пређашњег, благодарећп једној случајној погрешки у параграфу озастарелостп. Ту случајну погрешку пзнели су после „Впделовци'' као неку своју врлину и старали су се да њоме загладе и све друге погрешке своје. Но власт је чудновата воћка; чим су је „В и д е л о в ц и" окусили, она им се на први мах учинпла тако слатка, да су били неумеренп н претоварили стомак. А кад се већ та несрећа и њима догодила, онда су морали, да Се на ново претворе пз напредњака у назадњаке, по ономе Дарвиновом закону, по коме свака раса тежи да задржи старц облик свога рода! У тој трећој мени, није им доста била нн она множина нараграфа, што има њихов закон, него су још пожелели да штамну подвргну свпма параграфпма кривичнога закона, са још неким додатцима који су до сад били непознати у Србији.

Предлажући сада за штапуиеједап параграФ, не 10 него цео кривпчни закон, г, Гарашанин тим поводом каже: зар господо, ми који смо направпли један закон, зар ми смемо држати себе за савршене и ! да не дамо да се у тај закон дарне све ако у њему има и б и т н и х м а н а? Наш закон заиста нпје потиун." Па зашто сте пре неколико месеца издали такав закон, који „и м а битних мана?" А још више, за што сте се са таким законом све до сада хвалисали и разметали? Много би простије а и достојније било, да сте се одмах, још у почетку заклонили за готов кривични закон. Он је истина стари, али није „непотнун" нити пма оних „битних м а н а" које ви тако брзо нађосте у том вашем много хвал.еном закону. Ко је помишљао пре годицу дана да ће г. Гарашаннн поводом закона о штампи говоритп тако лепо похвално слово нашем крпвичном закону? Па опет ми смо били сигурни да ће се то догодпти, само нисмо веровали, да ће то бити тако брзо. Но та неследственост у мишљењу и раду која се иоказује код виделоваца у опште неби нам дала повода, да на ново свраћамо пажњу на садашња узаконења о штампи. I Алп има нешто у тим новим допу нама о чему сматрамо за патриотску дужност, да јавно кажемо своје мншљење. Сад се узакоњава нешто против ј „комуннстичкогп нихилис| тичког" правца у штампи. И ако се ! к о м у н н з а м где што јавља на западу у теорнји, нлхилизам још се до сад није нигде појавпо у теоI рији. Но у сваком случају, Србија нити је огњиште „комунизма" . нити „нихилизма„; такпх партија још хвала Богу нема у Србији а још мање да су оне већ по1 стале опасне п у штампи. И потоме да ли је целисходно издавати законе и против онога чега у земљи нема? Ми не мислпмо да се служи угледу Србије, кад се констатује да у њој нма и онога, од чега се данас сав просвећенп свет гнуша. Мл не само што неверујемо да код нас има „нпхилизма," но неверујемо да код нас ко и зна ј шта је то: какви су знаци по кој јима се н и х и л и з а м може обеле; жити н одредити. Тим именом назвао је случајно нојета ону несрећну секту људи, која тајно под земљом рије и потоме ш њоме. и где је има, нема поела закои о штампи, него друге законске мере. До душе у Европи боље знају, него виделовци,

шта у Србији пма, а шта нема, па зато тим новпм проналазком наших „в и д е л о в а ц а" као да у Србији пма јаких комунистичких и нихилистичких партија, које треба нарочитим законом гонити, неће српска краљевина изгубити свога угледа пред очима просвећене Европе. Но ради части нашег законодавства, ми предпостављамо да је термин „нихилизам" случајно унешен у наш закон, а не са намером. Истина бивши орган н а п р е дњачког клуба — Садашњ о с т" — имала је тако необичан и до сад код нас непознати правац да би, можда, славни руски појета Тургуњев обележио тај правац „Садашњости" и таким [латинским именом; но због тога једног листа, који је — како чујемо — и онако престао, није потребно било чинити нарочити додатак у закону о штампи. Истина „впделовци" кажу, да се п овом најновијом пзменом и допуном, хоће да „осигура а не ограничп слобода штампе," но тако су говорили и они што су први увели цензуру. Нису „ в и д ел о в ц и" толико наивни, да не увиђају ту „м а л у р а з л и к у" између ова два пута народног васпитања: пута јавне и слободне речи и пута крпвичног закона и апсана! — » 20 ЈУН 1882. Данас почиње земља своје седмо годишње коло око сунца, одкадје оглашен рат за српску независност, за ослобођење и уједињење српства. Рат је по себи зло и за иобедпоца а камо лп за побеђеног. Но колико може рат имати добра п благослова у себп, толико га је имао онај оглашен 20 јуна 1816. И сам крвави пораз нрвог рата уродпо је добрим, управо пожељеним плодом, покренуо је моћну заштиту велике словенске царевине, а уз ту заштиту омогућпо је славну понову рата. Без 'Буннса неби било Нпша, не би било Грдељице ии Врање. Да није Србија са Црном Гором, да нису две српске посестриме прегле прегором свог дотадашњег полутанског живота да ее ухвате у коштац са великом царевином, не би до сад било ни Бугарске ни Румелије, па ни румунске краљевнне. „Ал не би било ни Аустрије у Босни!" довикују нам наши протнвници па зато и протпвнпци рата за слободу и незавпсност; „а лакше је било навек отети Босну од гњиле Турске,, него што ће битп од жплаве и напредне Аустрије." Тако умствују поборници н витезови кукавичке политике, желек« тпм очевпдно да омаловаже, . каљају светло дело започето . на 1876, само зато, што су