Srpska nezavisnost

6Р0Ј 95.

УТОРАК. 22 ЈУНА 1882 ГОД.

ГОДИНА II

ИЕ2Е 34 СРЕВГГ: . годину 24 ДИН., НА ПО ГОДПНК 12 ДМН., НА ЧЕТВРТ год. 6 дин. 31 0СТ1Л2 ЗЕО.Е НД ПС372Т5К7, годину 30 •РЛНЛКЛ, НА по годинх 15 *р. на ЧЕТВРТ год. 8 #р. ЗА 17СТРС-7Г1РСЕ7: . годинг 16 «0?. Т ванк., на по год. 8 •. на четврт год. 4 ♦. 31 СВЕ ССТ12Е 1РЖ13Е : i годнну 36 •ран., на по годпне 18 «р., на чвтврт ГОД. 10 фр.

ИЗЛАЗИ У БЕОГРАДУ 1Т0РНИП01, 1ЕТВРШ1, СУВОТОН « НЕДЕЉОН ЦЕЛОМ таеајс? гркдништво јв н аднинистраднја т кгки г. ТоМК дндрејевика обндит.ев ввнап.

ЗА ОГЛАСЕ РАЧУНА СЕ: првп п>*т 12 днн. пара од реда, а посде сваки пут 6 пр. ЗА ПРИПОСДАНО 50 ПАРА ДИН. ОД РЕДА. Р/иописи шалу се уредмиштву, а претплата адтимистрациЈи „СРПСЕЕ НЕ3132С2ССТ 2"РУКОПИСИ НЕ ВРАЂАЈУ СЕ. ПЕП.1АЂЕНА ПИСМА НЕ Г1РИМАЈУ СЕ.

ВЕОГРАД, 21 јуна И ако ми снатрамо „јавна предаваља" чланова напредњачкога клуба у скупштпнској згради као нриватну забаву; и ако смо уверени да ће прва законита скупштпна која дође морати пзјавптп да су сви ти „састанцн" бплп пуста дангуба и да се сва решења тпх састанака сматрају као да их нема и као да их никад није ни бпло: инак нам не може нико замерити ако којп пут будемо тако радозналп да завирпмо у који од отих „састанака". Кад човек не би бпо Србин п државл>анпн крал>евнне Србије, могао би се сит насмејати впдећи с како озбиљњпм лицем ти људп зборе и већају, као да раде за вечност, као да је свака њихова реч по један закон који ће да окрене судбпну Србпје на лево ил на десно. Па ипак тако непромшнљено и зборе н творе, као да нм нп створ ни збор није намењен управи. или бол>е рећи. оптерећењу земље, него спреми за какву забаву. каквој позоришној проби. Један од најзанпмл>ивијпх „састанака" у том погледу био је састанак од 17 јуна о. г. у ком је „скупштина" већала и решнла о извештају одбора за пренос утовора о грађењу железнице са Генералном-Унпјом на ново друштво. Ј.Видело" је само најбо.ге означило неке главне говоре у обрану владиног посла овии речима свогјучерашњег уводног чланка: „Пренагљеност и немисленост како у питањпма наше унутрашње, тако и спољне политике, нестрпељивост п јогунство, лаж и самообмана, претерана п неодмерена жудња за влашћу и популарношћу, користољубље п себичњаштво ма у ком погледу — све то - а и т. д. 0 пзвештају „одбора" није вре дно говорити; он је у главноме пуста парафраза довољно познатог и довољно решетаног „јавног рачуна" мпнистра Финанспје. Ми ћемо се само обазрети на расправу у ,.екупштини." Главни јунацп што су стали на браник за владу својпм оштрим језпком, беху: министар Финансије и Урош Кнежевић. Г. Чедаје бранио свој посао са гледпшта своје струке, са стране Фпнансијске, новчане пробитачности. а Урош, као признатн правнички авторитет. заступао је п р а в н у страну Чедине крпарије, доказујући да „скупштина" нема правао томе решавати, него да има владнн посао само да „нрпмп к знању."

У разлагању мпнистра Фпнанспје најзанимљивије је, где он говори о р и з и к у под којим се ново друштво прпма посла српске жедезннце. „Нека се не мисли, вели, „да опи сматрају посао српске железнпце као посао без ризика и за то су опи овај ризик поднелп и т. д. У колико се сећамо, г. Чеда је п лане кад је препоручпвао Бонтуа говорио у неколико о неком рнзнку; бар је уверавао, како је кредит Србије тако опао , да је према томе понуда Бонтуова најкориснија која се може замислити и да Србнја треба, тако рећи, да се чуди тој срећи што се на њу јадну сиротицу смиловао тако велики господин као што је Бонту. А сад, хвалећи свој најновији крпеж, пзреком велп : „То је знатна гарантија н врло века корист од ланске по уговору". Од куда та „врло већа корист," ако је збпља пма? Ако је збиља Бонтуова понуда бпла лане најбоља што се могла добити, онда су се Финансијске прплпке морале промеипти у к о р и с т Србпје. Ал то сам г. Чеда не верује. „Данас је," велп, „свуда ровито Финансијско стање, новчана пијаца није таква да би се корисно могле продавати обвезнице српске железнице п т. д." Сасвим је наравно, и најпростијем уму јасно п разговетно, да кредит Србије данас пгра да је далеко слабији него онда кад су напредњаци узели владу и уговаралп с Бонтуом, мањ' ако тај кредит нпје подигла пропаст Генер. Уније, вечито натезање с уставом земаљскпм и све веће одушевљење у народу за владу од 19 октобра. Па пнак за то: „врло већа корист"! Од куда то? Сад, илије уговор са Бонтуом био каишарски те су главне побуде његових бранплаца у лањској скупштпни биле тајне и зазорне. тако да нови понуђачи могоше дати те „врло веће користн" без велике своје штете веће користи или те „врло по Србнју пмају своју накнаду у новим, а можда и у сајнпм, „врло већим користима" по понуђаче. Да посао српске железнице за људе, којп страначким, ладним оком гледе на стање у Србнји, „није без ризика," то верујемо. Ал' које томе крив? Ко је крив што се мннистар Финансије, или управо цела влада онако лаковерно понашала према Генер. Унпјп? Ко је крив што се натеже с уставом? које крив што се глас народа презире? Ко је крив што се саставља овака скупштпна, у чију се законитост морају и странци посумњати? Ко је крпв што је створено овако запето, овако несносно стање у земљп?

Но да видпмо напредљачког узорправника Уроша. „Кад се зна," велп Урош, „даје у општем протоколу уговора закључено, даГен. Унија има права да преноси уговор на другога с одобрењем владе, онда ми као законодавно тело одпадамо . него само нмамо да примпмо к знању", Дакле ви „о д п а д а т е"? И отпалп, да Бог да! Ал' Урош је хтео казати, да „законодавно тело нема права р е ш ав а т и о новом уговору, јер у општем протоколу стоји, да Г е н. У н. има права да п р е н о с и уговор на другога с одобрењем владе. И ако се, по нашем п р а в н и чк о м уверењу, скупштина ни у том случају, кад би Ген. Унпја преноснла уговор, пије одрекла свога права решавања. јер одобрање кладе важпсамопрема Ген. Унији, ^вољавладе зависи, бар треба да сависи од скупштине: — ипак морамо нагласити, да овде не може бити о томе нп разговора. Овде је, сасвим противан случај пред нама. Јер није Генер. Уннја пренела уговор на другога с одобрењем владе, него гаје влада пренела с одобрењем синдиката Генер. уније. А о томе нема говора „у општем протоколу," те тако би се новн уговор м о р а о поднети скунштинп на решавање. а не на „узпмање к кнању"; но правој, законнтој скупштини. а не овакој „скупштини". То је п за просте мозгове тако јасно, да су се п од напредњачкога клуба у скушнтинској згради тројица бацала у опозицију: Станојло Драгуљевић, Јован Николић н Трифун Јеремић. Само што се нису знали отрести свога навпклог зазора од велике правничке учености Урошеве, те су впше нападали на Фпнавспјског браниоца, који као да им задаје мање респекта п од Уроша. - Гледајући како чудновате мехуриће избацују нанредњачки мозгови морамо се и овом прнликом запитати, дали су тп људи заборавплп мислитп, да л им је врапа попила сав здравијп мозак, илн мисле, да га је попила свом осталом свету? АУСТРИЈА И СРПСТВО (у ОЧИ српског устанка против аустрије) (наставак) „Тајмсу" су. међутим, стајада на расположењу најбоља могућа средства да до истине дође — само се није за добро нашло да се тим средствима прибегне. Хоћу рећи, „Тајмс- броји међу својим дописницима свакако једног који је кроз и скроз упознат са оним земљама (а то је без сумње пестити г. Стилмон — Пр.) и који је у своје време обогатио свој лист са толико красних писама пз оних крајсва. Сад је тај човек остао

у Атинн, где нема ничега особитога за јављање — свакако не што неби један обични дописник учпнити могао — уместо да се одма пошље у Далмацију или Црну Гору где би, као стручњак кадар био привредити више но ма ко други. Право рећи онима које „Тајмс ц и његов бечки дописник претстављају није баш сад некако згодно да се истина чује из оних крајева, па зато то тако и бива. * Управо, једини озбиљни и поуздани извештаји о току догађаја у оним покрајинама који допреше до занадне Јевропе беху она опширна и ваљана нисма пгго излажаху у „Манчестарском стражару" — пропраћена са једном краћом низом дописних чланака у „Пал-Мал-Газети- — и једна и друга из пера г. Артура Џ. Еванса / Само нетреба мешати г. Еванса са обичном рул>ом новинарских дописника. Он никако неспада у оне који се шаљу од извесних да пројуре којекуда а напишу којешта о земљама у којима никада нису бнли и о којима донде ништа знали нису — него је академичар нарочито одређен да проучи исторнју н језик дотичних Словена, — сведоке прошлости као п садашњости оних земаља. У овој нарочитој цељи он се ево више година ц бавио у Дубровнику, где је језик (српски) научуо, с народом се упознао и поверење његово стекао. Он је новинарски дописник само у оном смислу у коме је био и чувени г. Финле; а о истинитости као и важности његових доставака највернпје ђам сведочи његово страдање од силе оних којпма зраци истине шкоде. Доиста, из самог, поступка према г. Евансу — из оне жице подлости и гадног вероломства, која тај поступак карактерише — ми можемо извести четири закључка о стању Царског, Краљевског и Апостолског мозга ( п 1ће 1тепа1 Коуа1 анс1 Ароз1оПс тт<1 и ). Прво, ми ту видимо важност и опасност покрета са којим се суочава Његово Царско, Краљевско и Апостолско Величанство ! Друго, видимо особиеу вредност г. Еванса и његових писама. Треће, »видимо) дубљину Царске, Краљевске и Апостолске мржње према истини. И четврто. степен Царске, Краљевске и Апостолске глупости ( л Јо11у и ) у мишљењу, да се ток догађаја може зауставити простим угушењем њихове историје. У осталом. Факт је да устанак који плану у Далмацији није млого пажње привлачио док незахвати и Херцеговину. А ово није опет никакво чудо. Далмација као Далмација није од тако скора пустпла гласа, док се о Херцеговини врло млого говорило. Чим Херцеговина ступи, е онда се отворише врата „Источном питању" а о томе је сваки нешто чуо и сваки могао да пише. Но ето како се пзгубио из вида и онај Факт да, ма да је устанак у Херцеговини дошао за устанком у јужној Далмацпји, опет устанак у Далмацији има своје засебне узрока*. — Покрет у Кривошијама нзвире из дубине историје, и старе и нове, и нема ничега непосредно заједничког са тако званим „источним питањем-. Пре свега Турчин ту није имао никаква удела, али јесу повише имали и Руси и Инглези и Французи а највнше Аустријанци. Сад, узгред * Другим речма да је „Тајмс" , а нарочнто његов бечкн доппсннк продат Аустрпјн, о чему нас давно уверавају оснм г. Фрнмана н мдоги другп честпти Инглезп. — Пр. * Од своје стране пмамо да ирпметнмо, да се једва, ако пкако може закључптн, да су Бокезн у овом покрету претходпдн Херцеговцнма. Да бп се Крнвошпјанп, на прнмер одупрли новачељу н без помоћп друге браКе доказ нам је 1869 год., алп уколпко мн знамо нрвп спгнал садан>е борбе п устанка дала је пушка Стојана Ковачевпћа која је пукла у сред Херцеговнне рано у лето 1881 год. Целог тог лета као п сл>едеће јесенн бнло је, мање вшпе, јакнх чарака измеКу Стојанове чеге, плп чета, » дотпчннх гарннвона •>- стрпјеких — док је у Крпвошнјама пала крв тек о Божнћу плп о Новој годпнн 1882. Право је, дакле, рећи: да су и у овом, као и у последњем покрету ареЈњачгиш синовн наше ошпте народне дпке — нашс Херцеговине! Цр-