Srpska nezavisnost

6Р0Ј 158

ЧЕТВРТ4К. !8. НОВЕМБРА 1882. ГОД.

; 1 ДИНА I!.

ОРГАН НАРОДНО-Ј1ИБЕРАЛНЕ СТРАНКЕ.

л гој.ииу 24 л*н., цд по годинв 1*2 лпн., на чвторт год. а двп. 21 ЗСПГг ЗЕД-зБ Н1 БИК^ЕСКСг С0Д7ОТ:1Т. *л гвдинт >0 »раилкж, в4 ао гохиик 15 *р. нж чвтврт год. н «р. 31 17СТР0-7Г1РСН7: .1 ролвнт 15 *ог. 7 ванк.. на 00 год. 8 ♦. на тетврт год. 4 9. 21 СВЕ ЗСТ15Е -РЖ1ВЕ : лл гп\ину ч«. •гдн., на ао годвнв 18 •г.. чл чвтвгг год. 10 *р.

НЗЛАЗН У БЕОГРАДУ ШГШН, ЧЕТ8РТНВ1, » ИЕДЕЉВ1 ^лом Т-Р. "п а г-стг

1тк јнипггво Л адиинигтрашиа у сглв г. Коств црногорца гооподса ујвца вр. 7.

ЗА ОГЛАСЕ РАЧУНА СЕ: срви пут 12 1и». пара од реда, а иосје сваки оут 6 пр за орипосдапо 50 плра дип. од реда. Рунописи иал>у св ургдништеу, а претплата адтиписпрацији ,.српс2е 2е3132сесст 2". рукописи не врат.,\ју се. нејјллћеиа писма не прииају <т*.

Управа „Дружине за пот» помагање Срнске Књижев= ности и обзнањује, да су скупљачи дружинског органа „Српске Независно» сти" ови: 1. У Алексинцу, г. Мидисав Радивојевић, члан окр. еуда; 2. У Аранђеловцу, г. Ми* лутин Гизнић, трговац; 3. У Бољевцу, г. Илија Стојановић, трговац; 4. У Ваљеву, г. Манојло Пањевић. трговац; 5. У Врањи, г. Деспот Баџовић; 6. У Гор. Милановцу, г. Мијајло Протић, свештен.; 7. У Ваичару, г. Живо> јин Величковић, правоза« ступник; 8. У Жабару окр. Пожа» ревачког, г. Ђока Панте* лић, писар ошнтине раки* начке. 9. У Јагодини, г. Ђока Петровић, правозаступ.; 10. У Краљеву, г. Јевта Сувочегамаковић ; 11. У Крушевцу. г. Сре« та Лазаревић; 12. У Крагујевцу, књи» жара Г. Боже Вуловића; 13: У Лозници Г. Тома Бошковић, трговац. 14. У Неготини. г. Дим. Машић, трговац ; 15. У Нишу, г. Андреја Рајичић, терзија; 16. У Паланци (смедврев* ској) Стеван А. Цветковић трговац; 17. У Петровцу (окр Пожарев.) г. Рака Кукић ; 18. У Прокунљу, г. Сава Петровић; 19. У Рашкој, г. Станко Петровић, трговац; 20. У Рачи (Крагујевач* кој) г. Мијаило Ивановић, свећеник; 21. У Смедереву г. Све* тозар Спасић трговац; 22. У Свилајнцу, г. Жив* ко Седларац;

23. У Ужици г. Милош Јеремић; 24. У Шапцу, г. Цетар Стевановић; Ва остала места обзна* ниће се доцније, кад ее буду добили одговори од „подружина". Од Управе „Дружине за иотномагање Срнске Књи> жевности". ДЕЛЕГАЦИЈЕ

Изјаве у последњим делегацијама. додазиле оне од миннстара нли од нојединнх делегата, обратиле су на се пажњу целе јевропске штампе; особито су се руски дистови живо лагнли да објасне мишл.ење делегата Отона Хаузнера, да би Босну и Херцеговнну вал,ало устунити ; Србији. унраво да би на ту удицу [ требало и Србију уловитп. Па кад ! они. којих се ствар непосредно не ј тиче, тако разбнрају за разговоре и закључке у делегацијама, кад | се у Јевропи евака тамо речена реч мери и прегледа, да како тек ми треба да распитујемо за та ј већања. кад се она тичу, ни више | ни мање. него улраво — наше коже! Нема сумње да је поред КалаиI јевог нзвештаја и скромног про| рочавства Отона Хаузнера од свих | тих изјава најзанамљивија по нас ј она реч нипистра епољних нослова ј гроФа Калнокија што је наведосмо ј при крају нашег пређашњег чланка н која се тиче Србије, српске кризе, ■ српске оиозиције и — Бонтуа. Радозналнм питачима , престав: пицима народа — а и тамо је на' род „горње суме нлатац" — морало са нешто казати, зашто опозиција у Србији криви Аустрију. | Разуме се , да Ћесарев министар | није могао говорити својим Кујун1 цпћима , Ракићима , Глишићима и Жуњнћимаовако: „Онозиција српска бран« своју зеил.у и свој народ од Аустрије , па за то је мора наиадати. А н како да нас не нападају, ! кад смо ми нодигли и својим уплиј вом ненрестано подржавамо л.уде, који служе више нама него својој земл.н и своме народу, људе, којима није ништа свето, који су кадри за инат све напасти и све наиустпти. људе који су већ одавна изгубили сваки ослонац у народу те их нико више не држи осим Аустрије. Зато нас опозицпја српска мрзи н

! треба да пас мрзи и да нам стаје на пут, јер ми смо љуто скривнли Србијп и српскоме народу н нећемо те кривице покајати, докле год не окренемо другим поштеннјим нравцем, који неће ићи на деморализацију п растројство, него на цриродни, у истину самостални развитак суседне нам нове краљевпне, те бн и нама био од трајашније корнсти него што беше досадан. а наметничка наша политнка у СрбИ)И. а Тако Калнонпја нпје могао говоритп. И ако је још новајлнја на своме месту, и ако нема те књижевпичке спреме, што је има ппсац наше исторнје Калаија, ипак неби могао ни најжешћи непријател. од њега захтевати да буде тако безазлен те да се онако исприча. Па нпак — ћесарев министар казао је скоро све оно што бисмо му ми метвули V уста, скоро све, само у изводу, другкм речима, у облнку, којн сеу ретороци зове пуФенизам. Није нам потребе читати међу редовила и упуштати се у какве претпоставке, да се о томе уверимо. Н&јпростија логика доводи нас до увпђења, да је Калнокија у најсвечанијој прплици, која се државнику и минвстру у уставној земљи може дати, признао, да је правац аустријске политнке по Србнју зао и штетан. Калнокија рече, да опозиција „може у многом случају мржњу на Аустро Угарску на то да употреби да друге (напредњачку владу) сруши а да сама дође на владу." Тако нехотице, тако безазлено издати правац и природу ћесаревске политике према Србији. могао је само таки новајлија у уставном мннистровању, као што је гроФ Калнокнја. Он се и несећа да је тиме двоје издао и иризнао: прво да ПироКанчеву ела.р/ у истину држи Аустрит ; а друго да је аустријска иолитика иротиена Србији и срискоме иароду. Прво признање излази из везе, у коју се доводн мржња на Аустрију са рушењем владе, јер кад ја нападам владу за то што мрзим Аустрију, опда тим исповедам, да ћу нанадајем исто толико нахудити Аустрији колико и напредњачкој влади, онда је тиме речево, да су интерееи аустријски и ингереси напредњачке владе и странке истоветни: а кад аустријски миннстар признаје свечано основаност тог уверења, а српски мннистар на то н званлчно н полузваннчно ћути, ић!

1о<ј 1п <1ећшкзе1, онда је то најпотпувнји доказ који се може замислити да је наиредњаштво и аустријанство истоветно. Други је део признања да опозиција мржњу на Аустрију може на то да употреби. да сруши владу. Тиме је нризнато да велика већипа народа у Србији мрзн Аустрнју јер саио се тако та мржња „у многом случају* може на то да употреби да се срушп влада. Сад је питање од куда та мржња? Јамачно није са каквога добра што га је српски народ искусио од Аустрнје. Народи су навек захвални, особито мањн према већима н еасиим је немогуће да који народ мрзи други народ ил другу државу ако му је та држава чинила добра. Да се пак укорени мржња у члтавом народу према другом. особито у мањем народу према великој суседној државн. мржња у ономе степеау, у коме је Калнокија спомиње. да се једном њоме може помишљатн на рушење владе, да толнка мржња отме мах, ту треба да је преходио читав низ ненријатељских поступака те велике државе према своме мањем суседу п његовој браћи. Ка,; је Колнокија тим признао да је аустријска политика противна, крива срнском народу, онда је његова потоња тврдња, како се у српском иароду шири мишљење, да матерн јалнн иитереси Србије захтевају ближи „наслон^ на Аустро-угарску проста празна утеха и ништа више. Што пак минпстар Калнокнја у верава делегацнје. да Аустрпја није Србнји нрепоручивала Бонтуа, то можемо извпннтн само тнм, гато ,је скорашњи, што је новајлија у своме звању, те јамачно још није имао времена да прочпта и нроучи извештаје пређашњег аустријског посланика у Београду, барона Херберта. Из тих би се извештаја и он уверио, да Србија и ту несрећу нма да захвала једино аустријској паI метљивости. Да је онај радознали ! делегат, што је заиитао Калнокија | за Бонтуа и његову аустрпјску за| штпту у Србији, заискао да се делегацнји изнесе дииломатска преписка у тој ствари, изашла би сва брука на видик, то би бнла права „жута књига и . Но интерпеланат Калнокијев јамачно за то ннје пн искао да се то „прљаво периво" износи нред јавни суд, што је своју земљу хтео да сачува од срамоте и бруке пред Јевроном. Но бар се можемо надати, ла су се аустрпјски државници