Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost
10
„СРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.“
— „Не верујем; премда се да ме љубе. Ви ме не познајете, па зато могу с вама говорити искрено — и то дуго нисам имала прилике. ... Да, многи су ради да ме љубе, али им не верујем. Сваки има своје разлоге, своје рачуне. Прво, ја сам удата: мој ме муж љуби, јер сам му нужна за његове друштвене одношаје. Затим ме љуби неки ађутанат, јер се нада, да ћу га ја подићи: после тога неки дипломата, јер тиме добија особита значаја у друштву. Осим тога љубе ме још многи, јер немају друга посла, јер су несносни. Сад увиђате, да човек е тим осећа јима ни мало не ужива. Свет ми је мрзак, не-
описано мрзак · а нарочито данас. Не знам
ни сама, шта ми је. Та врева, та свирка, све |
растужило, а не знам, зашто .. . Ви ме никад не ћете познати, али серадујем, што сам бар рекла, што ми је на срцу, а ви, ви сте још млад човек, па ћете ме разумети. Моје је стање ужасно. Млада сам, срце ми је приступачно свима нежним осећајима, те бих се могла винути у небо — а овамо сам прикована за земљу, везана сам за хладне, бездушне људе, па нигде наћи уточишта своме јадном срцу ! Па данас је као и јуче, а јуче данас. Па још немам права ни да се потужим!
· Изгледам вам чудновата, јегте 2. .. Али · Само под овом образином Сутра ћу имати
ме је
шта да чиним 2. смем искрено да говорим.
другу образину, а ту не смем никад, никад скипати . = :“ „Али зар доиста нисте,“ — запшта Лео-
нин саучестљиво, „зар нисте никад имали прилике, да нађете сродну душу, братинско срце,
товека, који би вама, само вама драговољно
посветио цео свој живот, који би вам био тај- |
ни дух заштитник, који би вас љубио, као што се љуби чедо, који би вас поштовао и обожавао као какав надземаљски створ 2“
Образина ухвати Леонина за руку и притиште је чврсто. -
— „То је тако лепо, што ви рекосте,“ одговори она... _Која женска није сневала о таквој срећиг Али где је она, где се налази та срећа 2 Где ли је човек, који би био узвишен над сићушним обзирима, па сачувао чиету топлу душу у овом хладном свету, који је кадар да утеши ерце епроте жене и да јој ис-
крено посвети цео свој живот 2 Да, за таквог |
човека бих могла жртвовати све на свету, јер
би ми његова љубав била утеха у највећој ту- |
зи. Али има ли таквих људи 2 Ја већ више
не верујем, да их има.“
„Немате право!“ — прекиде је Леонин живахно. „Ја судим по себи. Ја себи не замишљам веће среће, него да на суморном небу свога живота изаберем само једну једину милу звезду. Та звезда мора бити и топла и светла, она ми мора огрејати душу и осветлити клизаву стазу живота. Њојзи ћу посветити најлешпе своје мисли, сву своју снагу. Она ће ми бити преходница целога живота, п тако узвишена, да доње не ће допрети земаљске мисли, него ће ме својим благим зрацима озаравати и оживљавати до гроба.“
— „Је = запита образина кокетним изразом.
Одушевљени га је ко полио хладном водом.
заставник изгледао је као да
„Госпођица Армидинова 2 ... се ње сетили ...
цу Армидинову 2“
= взаљубили у њу.“
-ави стешсе
_Ја се заљубио .. . Нисам... ја
х осталом ... не знам.“
„Плава је,“ — одговори Леонин.
многи труде
као и.
| пођо,“ — рече он. „Како ми се чини,
ли госпођица Армидинова лепа 2“
Откуд сте | Зашто питате за госпођи |
„Чини ми се, да сам је јуче видила у. позоришту, тамо горе. Рекла бих да је плава,“ | | ску обалу била је већ у велико ноћ. Брода-
— „Ала јесвет ужасан! Ала су људи јадни и кукавни |“
Леонин је свакако био ваљан млад човек. Срце му се по кадшто заносило појезијом, а имао је доста и разума и духа. Ша ипак чим је проговорио с каквом женском од велика света, одмах му се помутила машта, одмах га је обузео осећај за светском сујетом. (О неким презором помишљао је сиромах на госпођицу Армидинову. Њено незнатно имање, стан у Коломни, њено смешно друштво, гојазна мати јој са простачким именом НимФодора Терентјевна, мали слуга, па онај старац, што је у предсобљу непрестано кројио разне хаљине за кућевну потребу — све му је то на један пут лебдило пред очима као каква унакарађена слика. С друге стране опет искрела му је пред очи богата палата грофичина са целим раскошлуком и сјајем, а у тој палати, усред целе те красоте видео је гроФицу, лепу, нежну, дивну.
„дар вас не ћу никад више видети2“ запита он тужно.
= „Никад.“
„Не смем се ни надати 2“
„ове
„Дајте ми бар што за успомену нашег познанства.“ Госпођа му пружи киту цвећа, па устаде.
— „Збогом,“ — рече она; „останите вазда тако млади као што сте сада. Па ако се икад узмешате са отменим светом, немојте да заборавите, да госпође од велика света носе много јада у срцу, да их људи неправедно презиру. 0, колико би оне жртвовале, да се избаве свога немирног живота, па да се тихо одаду жуд-
њи свога срца! О, шта би оне жртвовале за |
то!е „Ништа!“ — повиче неко за њима оштро. Образина се осврне. Поред ње је стајао Сафјев с вечитим осмехом на лицу.
„Већ је четири сахата, милостива госнемате више никога да очекујете. Ваш лепи кнез неће се више вратити. Шта знате да чините 2
| Све наде не могу да се испуне !“
Образина грчевито притисне прст на усне, зовне своју нему пратилицу, што је тихо дре-
| мала на једној столици, па оде нагло кроз врата. |
Леонин остаде сам са Сафјевим. „Ноге рекла да је нико не разуме, да тражи виша уживања, да госпођу од велика света ваља сажаљевати, јер мора да крије најлешше осећаје своје 2“ „Но, па онда!“ Сафјев га погледа сажаљиво; па онда се поче смејати.
Леонин се разљути, најми Фијакер па оде.
кући, (Наставиће се.) а
2. ИЗ РАЗНИХ КРАЈЕВА. о» Еј А 6 БА 4“ о и РЕ Аре
+" Ва БЕЛДЕЖНИ ЦЕ.
1.
ПРВИ ПУТ У БЕОРАДУ.
никада у животу своме крочио ногом на српску, слободну земљу, па сам
| се радовао овоме путу као дете мајци
својој. Када ] Је оршавека. лађа пристала уз срп-
(Сетите се, да их ваља сажаљевати..
фи огласише путницима оштрим узвиком. Београд! а мени задрхта срце у грудима. Предао сам свој путни лист и стао сам чврстом ногом на српску земљу. Да се нисам бојао, да ће ми се гомила, што је чекала лађу, насмејати, пао бих био ничице да пољубим српску, слободну, независну земљу. Овако загрлихо пријатеља који ме је чекао, стискох га топло на груди; јер ми се учини да у њему пољубих цео српоки народ у Србији.
У београдском српском ђумруку ваљало је да отворим своју путничку торбу по царинском пропису.
— Има те ли што, господине, за не-
зависну Србијуг — упита ме дежурни или боље рећи де-ноћни чиновник веселим и пријатним гласом.
— Осим љубави и српских. осећаја, ништа више! — одговорих му брзо.
— Хвала вам и на томе! — рече царинар живо и окрете се ПРЕ оме путнику.
Предадох носачу торбу и упутих се с пријатељима у стан у господску улицу. Успесмс се уз лепе степенице што воде према митрополији и сависмо улицом десно поред саборне цркве. Београдске улице биле су таман толико осветљене, да се види да је мрак. Час по спотицах се о неравну калдрму..
Кад се спустисмо ниже улицом засветлише се десно прозори у неке повеће зграде, у којој се још радило.
— То је наша државна штампарија — рече ми мој домаћин. Колико је светлости из ове зграде просијало све српске крајеве помислим у тај мах, погледавши у прву највећу српску штампарију, у најплоднијега издавача српских књига!
Сависмо лево и јопгнеколико корака па
стадосмо пред кућом мога домаћина. „Лепа, велика кућа па има стила. Одмах на
први поглед види се да је градио уметник који осећа, зна и воли што је лепо. Да су све куће у Београду оваке — српска престолница би била најпријатнија п најудобнија варош у свету. Ово су тек заметци, пупољци новога, лешшега укуса. У трему у који уђосмо уз степене,
| спазих на први погледна таваници исписане = запита Саејев — „није ли ти |
ликове Корнелија Станковића и Бранка Радичевића с којима је мој домаћин некад
' друговао. Већ по овоме трему могао је
гост судити, да је ушао у кућу српскога уметника.
Домаћица ми изиђе љубазно на сусрет и жаљаше што је лађа тако позно стигла, те мали Милош и Љубица не могоше да дочекају „чика- -Стеву“, „јер су већ заспали. Српкиња домаћица, после Катарине Ивановићеве друга српска сликарка, која би имала да се подичи и чим другим, желела је да ми се прво похвали својим највећим благом —- децом својом. Срцу ми је јако тОдило што и овога пута искусих, да је и образованој Оршкињи први п најсветији позив мати! ИМ нехотице се сетих у мах дивне Римљанке Корнелије.
Пошто бијаше већ позно, то смо уз чашу Неготинца углавили програм сутрашњега дана. Било је око поноћи када потражих тостинске одаје. Отворио сам широм прозоре. Ноћ тиха и ведра. Звезде трепте на небесном своду. Са Авале п Топчидера веје тихи поветарац, свежи зрак у одају. Ова блага, свечана ноћна тишина моје прве ноћи у српској земљи беше таман као што ваља, да ми мало утиша узбуђено срце. Зора је пуцала на истоку кад сам се смирпо од првих, бурних осећаја.