Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost
„СРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.
јер. су с натегом изведене. Ш Лу најку морнејим списима мора бити промене, морају про контрасти, који тек ону хумористичну пауграну пластично издигну и њојви тако већу офвредност дају. Хумористи је сваки предмет јодобро дошао, он ће и најозбиљнију ствар дотзше превртати, док јој не нађе слабу страну, вна коју онда сав плотун "својих досетака натошерити може. У практичном су животу хумоушфисте много више допринеле, него сви сумортни сањаличари; њима се има захвалити, што чеу многе лоше установе и многи штетни оби(внаји отклоњени, јер их швигар њихових досезетака немилице шиба, и то баш по најтугаљи|швијем месту. Друго је шта карикирање тратитичних момената у човечијем животу; ту питвеац долази у колизију са општим људским оТовећајима, и место одобравања постиже он баш утротивност, јер светињу своје душе и свог прерца не да нико да му кроз пшбе иде. Хумориста има у својим списима још на лоједну околност да пази, а то је опетовање једоне исте појенте, јер баш досетка губи том ифтриликом највише. У колико у први мах освонји слушаоца или читаоца, у толико га одбија гртри понављању, и резултат је на послетку тај, влца изгуби и оно мало заузетог терена, и да " вта најзад сопетвено оружје рани и мрцвари. На пољу хумористичне књижевности нису ве у нас баш многи опробали. Кад одузмемо
МЕМ атадоре, Змај-Јована Јовановића, Илију Огвевњановића, Новака Радонића, нећемо баш на
нимноге наићи, којима с правом име хумористе 'елтати можемо. С тога нека су нам добро дошзтле те две нове појаве, Јевтић и Костић, шат врезмменом пи њих можемо у књижевности нашој стоставити у ред наших хумориста од струке. | М. 0—%.
Милета. Приповетка из српскога жиоавота, написао Шетар Деспотовић. (Прептиштампано из „Родољуба.“) Издање књизаскаре Миливоја Каракашевића у Сомбору, им. 8-ина, стр. 817. Цена 60 нов. или 1 илдин. 20 пара.
У новије доба почела се водити реч о фтправцу наше приповедачке књижевности. Поонвод томе беху издања романа Милована Видаожжовића. Једни су та издања осуђивали, други етрузимали у заштиту, и то с тога, што бајаги вн наша новија књижевност не продуцира баш пнникаква романа или повеће приповетке, којима по би се задовољила читалачка пожуда народа наут ашег. Ја с моје стране пристајем уз прве, уз носоне дакле, који осуђују, што се романтичне ји приповетке у књижевност нашу уводе, или поноок во на површину износе. Разлог је мој онај исти, ол који је и мојих једномишљеника : да никако не (7 треба пунити главу нашег народа фантастичним п и немогућим ситуацијама, особама „епизодама и и гарнитурама, јер све то штетно упливише вн на машту и на душеван му развитак, те на оп послетку није у стању, да разликује истину од бо обмане а прву постизавати, мора бити не сау мо задатак, неко и дужност сваког оног, који 997 се ма на ком пољу хоће да опроба. Како ли орује пак слаб и ништав разлог оних, који се за2 узимају за романтичну приповетку! Јер, веле, јун нема других. 'То прво и прво није истина а из све и да би било, опет се њихово заузимање он не да оправдати, јер им се читаоци удаљују готод истине, и пуне које каквим Фантазијама, ко-
~
које се при тим
15 нема ни на небу, ни на земљи. Да богме, да је онда врло мучно реалистичним писцима задобити земљишта међу читаоцима, кад су се у тих већ одомаћиле оне шарене Фантазије и обмане, које неразвијеном укусу тако годе, и околностима врло тешко искоренити могу, као год што је тешко одучити се лоших навика.
Али има у нас и књижевника, којима реалистичан и романтичан правац у писању није са свим јасан. Ти држе, да је само онај писац погодио реалистичан правац, који описује факта, догађаје дакле, који се збиља десили; све друго пак да спада у романтику. То је са свим погрешно. И онај је писац пошао реалистичним правцем, који описује догађаје, који се, било при нормалним или анормалним околностима, и пак тако десити могли, ма да се у истини нису десили; који описује типове, које врло често гледамо а опет зато, да их Фактично на свету нема. Је ли он само погодио језгру, истину; је ли се он удубио у психологију; имају му ли типови душе и осећања, меса и костију — то сепита, а не, је ли он догађаје и типове измислио или не. Из таквих се приповедака онда народ и може научити нечем, јер му приказују ближње његове, или му по-
казују и по где коју сопствену црту. У противном случају, кад се народу дају Фантастичне измишљотине, не постизава се цел, с
тога народ и не може доћи до здраве поуке, до праве истине, јер му се и мишљење и укус не само замрсују, него и кваре, и место да се просвети приближује, он се од ње све већма удаљава.
_Ја сам горе рекао, да није истина, да у нашој књижевности нема приповедака, које се држе реалистичног правца. А да ког се правца држе сви наши белетристични часописи 2 Којим ли правцем иду сви наши новији приповедачи 2 Ја њих и њихове приповетке нећу овде да набрајам; али свакако могу тврдити, да сви иду махом реалистичним правцем, приказујући нам народ какав је за иста, а не, какав није никад ни био, нити ће и кад и бити.
У ред таквих приповедача спада и Џетпр Де"потовић. Већ његови досадашњи списи набавили су му лепо место у књижевности нашој; „Милетом“ пак ступа он међ наше праве приповедаче, и књижевност наша може само задовољна бити, што је умножена том приповетком. Лепа и згодна дикција, живо, сигурно цртање и колорисање, ехватање практичнота, добро познавање наших обичаја п духа да нашег, дубока психологија, владање ситуацијом и ниансирањем, постепеним дизањем и избор самог: предмета — све то јако пстиче ту красну приповетку, из које се не само трговци, сваки други многим и лепим научити могу.
То је у опште; у појединост немам намере упустити се сувише, хоћу само још да коју кажем о главним особама те приповетке.
наро-
спуштањем,
наши него и
У великим песничким производима мора јунак бити скроз маркирана Фигура, он мора бити представник или каквог мачела, или каку првом је случају активан, у другом пасиван; неизвеени карактери немају ту никаква места. Друго је шта у омањим пес-
вог мдечла,
ничким производима. Ту већ могу јунаци бити и такве особе, у којих се и не истиче
која маркирана карактерна црта; али иху току догађаја и пак мора или искушење, или баш права несрећа упутити неком извесном правцу, на ком се онда или подигне, или на ком пропадне; у првом елучају дође до свести, те се отима на пред, у другом пак подлегне му слаб карактер ударима и околностима. Такав је јунак ево и Милета Он је у почетку акције са свим неизвестан карактер, ко-
ји и најмањи талас за собом повуче, шта више, и она племенитост његова просто је производ неке сујете. (О тога он и нема наше симпатије; та се тек онда појављује у нама, кад се, прошав кроз свету ватру несреће, самостално стаје дизати и истицати, кад му мишљење и рад полази извесним правцем, и кад начелним поступањем долази до остварања своје идеалне замисли. ; Остали су типови сви пластично и конзеквентно изведени. Само да напоменем Милицу-девојку, мајстор Њуку и мајсторицу Јулу, Луку Влајковића, госпођу Тереску и њихову Софику, адвоката, Мутибарића. Џа и споредне су фигуре добро приказане: Станко Лазаревић, тамничар, Раде Николић, Бјелохлавек, Аурел, мајстор Шера и његова жена, Стева. У приказивање саме гатке у тој припо. ветци нећу никако да се упустим, ја сваког упућујем да купи и да чита то дело, оно то потпуно заслужује. Цена није велика према
књизи, која се не одликује само по квалитету, него — хајд, да каже ми то — и по квантитету. М. С—%.
ЗРАК ~ = О 59 = (5 Г У реп БА ререетр у
зу 2» УЗ МАДЈЕ ИДУСТРАШИЈЕ. 8> одн) ако 2»
~
ЗА СУ КЕ и“ НЕР о А
Петар Петровић Његош, владика црногорски, песник српски.
Српска књижевност поноси се данас својом уметном поезијом у народноме духу. Што се прекинуло колебање међу класицизмом и народно-романтичним правцем, у томе је главна заслуга владике Рада познатога под имепом Петра Петровића Његоша и Бранка Радичеви ћа. Њих двојица су прве коловође садањега кола паших народних песника. На српскоме Парнасу су њих двојица два бора, која су папоредо расла, оба самоникла, оба велика, сваки у својој врсти. Његош је не надмашеп у узвишеним рефлекепјама, у родољубивом жару којим је генијално опевао живот и витешка дела Црпогораца, За његово ремек-дело „Горски вијенац“ вели историк наше њижевности Стојан Новаковић да је оно: „јеванђеље родољубивих и за будућпошћу својега народа замишљених синова српских“.
Петар Шетровић родио се 1813 у Његошима у Дрној Гори и образовао се код своје куће. Неко време био му је учитељ гепијални песник „Србијанке“ Сима Милутиновић Сарајлија чувен по имену Чубра Чојковић. Његош је већ год 1830 узео у руке владу над Црном Гором а премипуо је год. 1851 од суве болести.
Тодине 1832 осповао је у Црној Гори школе и штампарију и ту је штампао своју првепчад: Линек јарости турске и Пустињика цетињеког (1834). Год. 1846 штампао је у Београду Лучу микрокозма религиозап спев пун узвишених мисли а год. 1847. изиђе му његов бесмртш: Горски вијепац у Бечу, који је до сада већ шест пута издавап. Након смрти изађоше му: Кула ђуришића и Чардак Алексића, две велике јуначке песме и Лажни Цар Шћепан у Загребу тод. 1851. Године 1854 издао је пријатељ и најбољи зпалац живота и рада владичина, српеки песпик и књижевнпик Љубомир Л. Ненадовић владичипу српску песму: Слободијаду. Осим овога изишло је од Њетоша још повише малих песама које су штампале у повременим листовима за живота и накоп емрти му.
Ми занављамо спомен овога заслужпога и пеумрлог српекога пееника сликом која је слабо позната у Српству, јер је врло ретка. — Слика је та из год. 1847 дакле из доба када владика Његош још није оболио, него гје био у пуној мушкој спази. 91 опе који ће се радовати овоме спомену, имамо још радоснију вест. У нашој књижевпости још нема достојпота издања, у коме би био екупљен п критички уређен целокуши песпички и књижевнички рад тога пашега великога песника, Штампарија А. Пајевића латшла се тога лепога и родољубивога посла, да уз припомоћ ернских књижевника, који су вешти томе, приреди и у достојном облику изда целокупни песпички рад владике Петра Петровића Његоша. Тим послом биће одужен велики дуг овом гепијалпом песпику српском, а књижевност српска добиће једпо урес дело више, из кога ће наш народ моћи се напајати опим)узвишелим духом, којим предише бесмртно певање Његошево. Остаје нам са-
мо да пожелимо, да то издање угледа што скорије света