Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost
ОРПСКЕ | ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.
=
_ се растао са мојим сапутником, који је _ишао на лево у Ригу. Жао ми је што сам му заборавио име; карту-посетницу с БАГ изгубио сам пак јошу Петрогра_ ду. На Динабуршкој станици било је пу·_ но света; огромни самовари пушили се _ као казани какви а њиховом мирису није "могао одољети ни један северни нос, с тога сам и видио у сваког госта по једну чашу чаја, кога је онако врелог сипао у уста своја; где који је гост, ваљда да. се разблажи, из међу свака два гутљаја, скотрљао још по који устаканчик“ вотке. Шрактично, помислим у себи, таван вруЋег, таван хладног пића, а жеже и једно, ти друго. Бадава, ти северни желудци мо; ту шта и поднети, само још да ми је би____ ло видити, како мажу лојану свећу на ___лебац; али то ће бити по свој прилици пакосна измишљотина, бар ја нисам нигде напшао на такве гурмане.
Кад сам опет пошао даље, био сам у вагону сам. Мисли о том кораку мом тек сад су наваљивале на мене, ја им се нисам хтео одати са свим, него сам више гледао у будућност, која ми до душе ни-
_је никако извесна била, алп ме је ипак
ОДГОВОР.
ду ако ми је = Пита душа твоја мила "Те рашири росна крила,
Шуна чара и мириса, Чароб учас ми наниза, Испред мутна ока мога Дивна зрака сјајанота. —
Добро ми је. Јест' тако ми вишњег бога Та кад гледам ока твога, Ока твога сјајанога И кад слушам речи твоје Умне слатке милопоје И кад видим уста рујна И арајство недра бујна
Добро ми је, (ох тако ми вишњег бога Осећаја јединога
Добро ми је Душу топло сунце грије Срце ми се понасмије,
А око ми милост гледи, Осећај се слашћу меди, Узвишена светла струја,
29 А К'о да нешто борбу креће са којом се у зло леће. | Као нека подла сила | = 4 Да је мрежу разавила. И Да осетим црно стање || У несрећи робовање.
Ал је лешши перовоје. Раздрагано цвеће моје,
По коме се душа вије | У прошлости што се сије. 4 Ту од цветка, цветку лети | На сваки се спомен сети 6 Спомен диван спомен свети. 1 4
Ц
Некад беше пустош сама Зи
ЈЕН
Пустош сама, црна тама. Некад беше оштро трње Стење, немож бити прње. Једна искра света дара, Са вишњега, са олтара, = | У душама луч припали — ЕДигоше се силни вали, | Што их љубав слатка креће, Те изнеше много цвеће,
И процвати пустош црна
И нестаде оштра трња.
Гроб Пивљанина, Баје па Цетпљњу.
Цртеж архитекта Драгише 6. Милутиновића.
привлачила, јер ми је била непозната. (амо успомена на једну личност, је сваком човеку најближа и најдража, пзмамила ми је многи тешки уздисај. Али се мој корак већ није дао исправити ; влак је јурио бесомучно у ноћ, правим прав-
цем северу, све ближе и ближе поносној |
престоници големог Руског царства. .
Било је 10 сати у јутру, након путо вања од осамдесет сати, кад сам стигао у Петроград. Не знам шта сам у тај мах
осећао, кадсам О о из колодвора на ули-
цу. Преда мном је само врвио свет тамо-амо, м кад сам мало дошао к себи, јурио сам већ на малим соницама кроз широке Петроградске улице. У једаред запну моја соница о друга и псовка мог кочијаша, којом је поздравио другог, разбуди ме са свим. „Сукин син!“ тако му је викнуо, а мене је та реч навела на смешење, јер сам једва чекао да је чујем из права, храпава, Руска грла. Пред хотелом Кле стао | ми је кочијаш, ја се сиђем с кола п узмем малу собицу у трећем спрату.
(Наставиће се.)
М. С—.
каква |
Ко горостае, к'о холуја, Несвладане сталне моћи, У назадак свакој злоћи, Обухвати моје биће.
Са свих страна мени свиће, Моје снаге силно расту (0 та тако није кљасту Боље нема а п како!
Кад је души поднет' лако, Када она силно љуби
За љубави слатком жуди Кад не тиште бриге душу Да очајну прими стужу Веће чезња, она бајна, Животова сестра сјајна, Што напретку само тежи Иепред подли дела бежи Када она одржава Душу да је вечно здрава, А све друге боље прођу, Ко што лако, лако дођу.
Ох зло ми је. Када одеш ти од мене.
Ја међ четир хладне стене, )
Као сужањ суморим се И у себе затворим се Споља стужа, бије мене, Да осећај болан крене,
Луч просветли црну таму, Сунце сијну, слатку дану, Ето туд ми душа живи, Са твојом се душом диви, Племенитим делма тима Из прошлости створовима Џа ми тада жудња врела, Обузме живота цела,
Ох са тобом замо лане
Могу живет ове дане,
Та ме љубав крепи, диже,
Те ми душа небо стиже
Та ми чудну снагу даје,
Која патње не познаје,
Као стојик тебе чека
Да ти викне из далека: Добро. ми је!
Огњан.
КРОЗ ДУШУ 1 ГЛАОАК ШУМИ... Х. Хајне.) Кроз душу - тласак шуми = Слатки гласак тај ! Јекни, мала песмо мајска, Чак на онај крај.
Џа се вини чак планини Кући убавој;
Ако спазиш где-тод ружу, Нес' јој поздрав мој!
У Падеју 22. јулија 1881. – Благоје Бранчић.