Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost
40
СРИСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.
а +“
— „Охо!“ викне Шетинов — „куд ћете е толикима 2 Та већи онако имате читаву поворку обожавалаца, што без икакве наде уздишу за вама,“ == а па
„Шала настрану ! Ја вас озбиљски молим, да ми то учините,“ у И
— По зановести, дивна моја пријице! Ви знате, да сам готов за вас све да учиним. Ако желите, ручаћу код Ф... нализовати свако јело ако желите, провешћу читав дан са вашим старим обожаваоци= ма, између којих је један открио Енглескуа други Италију ако желите, ићићу у руеско позориште — ако желите, играћу се виста са вашом глухом тетком и пристаћу и на то, да ми се читају Л—ве песме и С—ебове приповетке. · У кратко да кажем, готов сам да вам принесем жртву, какву год хоћете. Ако заповедате, играђу. . шта играти! Заљубићу се у све наказе и ругобе, којих има ванредно много у нашем лепом Петрограду.“
На један пут прекиде Шетинов своје досетке. Црвена завеса отшкрину се полагано на вратима, а шза ње се указа драгосна.
· па ћу с њиме а-
она. „Сваког сте мало дирнули. Ваша је шала, држе вас бадава за тако опака човека. Вама
јатељима и сродницима. Дакле је истина, да ви не-љубите никога. .. .“ — „Ја љубим своје пријатеље!“ одговори
кнеза Чудина. Верујте ми, све што му могу световати, може му бити само од користи...“ „Надинка, реци да ми се упрегну кочија. Иди, обуци се, повешћу те данас собом.“ Надинка оде. „Јелтте, лепа јег“ запшта грофица с 06мехом. : Шетинов климне главом у знак, да јесте. „Још је дете, као што изгледа, а помислите само — већ је заручена. . . .“ — „Заручена 2“ викне Шетинов. | „Да. Наравно, то је тајна. Али вама као | сроднику могу поверити. Само не говорите ни| ком ништа о том... . Но, игра ли данас Та| иона 2“ — „Чини ми се.
пијан =
оштра као нож. Ме може се човек бранити. Не
Овладах га јуначки, ал' је око сузно, = је то маленкост збијати шалу са вашим при-
| Ућутах,
- "Хтеле. голе, ал кога. им кај Шетинов оштро; „ако вам је воља, и самог | =“ еуби да моле, ал кога; и како 2
Око мене свуда, свечан сан се снива,
М бурно се срце у грудма смирива, У клонулој души и слатко и тужно.
а груди спуштају се дижу, А по које мисли чак до неба, стижу,
Час ми падне тешко, час драго и лако: Час скрушена душа прлом земљом мили, А за часак опет свега ме наткрили И распири пухор што га сузе гасе,
Нов живот покрене, к'о ветар таласе.
Иза ограда мисјо ми лета
Тамо у народ, у жубор света;
Сав живот шарен, буран и славан, (6 ових хумића како је ништаван. Овде се живот у себе слива,
Све се стишава, све се смирива, Чини ти е' дух се искр'о из тела Другом га свету чежња однела. –
Под ногом прах је покојних наш, Нога ми дрхће, стати се плаши.
глава Надинкина. Она се плашљиво обазирала. Шетинов скочи са свога места. Шресече му се ева бујна речитост. Био се изненадио, па је умукнуо.
Грофица погледа незадовољно у своју сестру. Надинкина појава трже је из једне заблуде.
Да то разјаснимо, морамо пре свега захватити мало у прави живот лепе госпође од света. Уски круг, у коме она блиста, то је њена држава — лепота је њен скиптар — чета обожавалаца, то су њени поданици. За то су све друге женске њене супарнице, а лепе женске њене природне непријатељице, које љупкошћу хоће да јој преотму државу иполанике. Грофица није љубила Шетинова, него је, као што је свему свету било познато, отворено
кокетовала са кнезом | Чудином. Али је при свем том ласкало тој помодној дами, да је и кнез Шетинов у броју њених поданика. _ Грофица га је са неким особитим осећајем самољубља и задовољства гледала, како јој пузи пред ногама — и сад јој из небуха искрену истина пред очи. По првом покрету Шетиновљевом прозрела је у један пут његову тајну оштроумљем, каквим су само женске одарене, а при
том је спазила и то, да јој сестра није
+ Сава Рајковић, тлумац српског народног позоришта,
Колико, колко, ох Боже благи, а Почива овде милих и драгл; Колико искуства стара и млада, Утехе колко, колико нада 2 Пријатељ нежан, противник смео, И ко те мрзио, и ко те волео, Страшљивац мрски до јунак-дива У снима мирним вечност ужива.
Многи су легли мирно и лако, — Терет живота није их тако;
Многи, јуначни, борвт' се знали, даман — у страшној борби су пали: - МИ они силни из златне свиле,
Што су им људи играчке биле,
"И њима беше судбина така,
Задња трофеја — студена рака.
Не питам вас, ганут, ви шта сте, -
ни ко сте Почивајте тихо сви блажени што сте!“ Још за часак па је и сунашце село; мом би се срцу почивати хтело, У блаженом миру да вам суде друг. Мало бих почин'о, само мало, мало: Јер још нисам земљи одужио дуг.
Почивајте ! Свет је од леда и кама, Многи га је пров'о у горким сузама, Трпео, епокојно, да га гори гања Нађе л ту радости, нађе л олакшања г Многи је са сумњом устај'о и сед', Сумњичио у све што је оком глед'о, Злато би му варак, паучина свила —
=
више дете, те да ће Надинкина лепота на скоро помрачити њену лепоту. „Надинка, је ли се госпођа Поентијева куд извезла :“ — „Јесте, мамице,“ Надинка, је звала своју сестру мамицом. „Па ходи овамо, седи код нас. Кнеже, ви
ваљда ине познајете моју сестру 2 Допуестите |
ми, да вам је прикажем,“ Шетинов се поклони неспретно, — „Имао сам већ част... .“ „Ех, махните се тога! дете. дели. Грофица је гледала у Шјетинова, није скидала очију с њега. Шетинов порумени,
· Та она је још
Ђаволска жена! мишљаше, ништа се не може |
сакрити пред њом! - Надинка је отворено и безазлено поесматрала официра, па се сетила, да га је једном приликом за јутра видела на селу, кад јејош слободно смела скакутати куд је хтела. Грофица је била веома зЗловољна. „Ви сте данас ванредно на крај срца,“ рече
Ја сам држала, да је још нисте ви- |
И |
(Е
„Дођите у моју пањегу (ложу). . . .“ Обоје устану.
Међу тим се врати Надинка у њену собу. | „Савишна!“ рече она дадиљи „Познајеш ли ти кнеза Шетинова, који долази мојој сес| три у походе 2“
— „Видела сам га; има, чини ми се, црну косу.“
„Вели се, да је то зао. човек.“
— „Може бити; али шта се то нас тиче, драга моја 2“
„Јо је штета.“
— „Ех, мило дете, остави се тога! Нека | ти бог поклони среће и здравља!“ —
(Наставиће се.)
ПОЖОЈНИТИША.
Пана Ова про о ај нај гробље ме води „Свечана тишина уморпоме годи. Међ гробов'ма стојим, с љубављу и страхом, А мир ме облеће миришљивим дахом,
Сав му овај живот загонетка била:
Да л га мину тамо неверица ота,
| Нађе ли светлости — кључеве животаг
Одмарајте с' тихо! Ви нисте у гробу. а Ви сте ближе само бесконачном добу, Ономе животу, о којем се сања,
Где „нема печали ни уздисања“. Куд' душа узлеће да 6' јој било блаже Од сна о вечности пма л штогод драже 2 Кроза њ човек мишљу бољи живот гледа,
А клоне ли, он му малаксати не да. Почивајте! — там је и лепше и боље....
А ако је и тај живот бојно поље,
Будите и тамо поборници смели,
Настав'те јуначки што сте започели,
Будите ратници у анђелском лику....
А шта зборимг... Прост'те дрскоме песнику, Кој: би хтео ногом у живота оба: Једном овде, другом с оне стране гроба; Ком' се дрска машта на висине оте,
Да равна небеса — велике животе. б . . = Ма Ме: Џокојници моји, остајте ми с Богом! меса
Ја се праштам од вас са утехом многом.