Srpske narodne pjesme. Knj. 2, U kojoj su pjesme junačke najstarije
194
174
На све стране Чупић посла, има, Јер он жели, да гласник не оде. Од Србаља нитко не погибе, Равма једно цигло момче младо, А ни оно не би погинуло,
Али смотри токе на Турчину, | Џак не шћеде коња да се држи, Већ сјах с коња да токе добије, Па га Србљи у боју згазише; Ет' тако је лудо погинуло !
Од Турака мало ко утече, Равма један Мемед-капетане
На ђогату коњу виловноме Поћера га Чупић на мркову, Ћераше се преко поља равна, Ћералше се за пуно два сата: Нит му може Мемед пзмакнути, Нит' га може Чупић престигнути, Јер је Чупић коља уморио,
И мрков му рана допануо,
На мркову седам грдних рана,
_Још се коњма покорити не ће.
Ал говори Чупић са мркова:: »Потурицо, Мемед-капетане!
» Обазри се, да се ог. тедамо,
» Да видимо, чија је сад Мачва :
» Ил" је твоја, ил ће бити моја,
» Чија ли је од старине била“ Турчин мучи, ништа не говори, Веће бјежи с главом без обзира.“ Опет Чупић њему проговара: „Јао, курво, Мемед-капетане !
370
885
395