Srpske narodne pjesme. Knj. 3, U kojoj su pjesme junačke srednjijeh vremena

Па потеже ножа из синџпра, Посред срца себе ударио, Мртав паде на крило ђевојци, крвави јој свилу и кадифу, Сва ђевојка у крви огрезну; Ал би цура рухо прегорјела, Но не може свога господара. Од крви га мало очистила, Суве рони, у лице га љуби:

„ Аох, Јово, моје несуђење! „Ши пољуби, ни рукам' загрли! » Ајме, Јово, од истока сунце! Браво ли ми зађе за облаке! »20х, Јово, мој очињи виду! »Брже ли ми очи искапаше !

„ Ајме, Јово, и срце и душо! „Шта ће црна земља радовати 2“ Ђевојка је рода господскога, Кад плакаше, за Бога. хајаше, Не да гласа до бијела дана. Кад у јутро био дан освану, Подранила Јованова мајка, Старица се око вратах шеће, Не би л како ујагмила врата, Па завика кротко умиљато:

» Отвор. врата, мој Јоване сине! „Браво ли ти омиље ђевојка 2“ Па је ногом о врата удрила, Угазила у крв до кољена, Снаха јој се смјерно поклонила, Пољуби је у скут и у руку,

И старици ријеч бесједила:

5 | (и

120

135

140