Srpske narodne pjesme. Knj. 5, U kojoj su različne ženske pjesme

816

» Од кад ми је Сава погинуо, „Јешки ми је аманет предао уДа не жалим похарчити благо, „Но да болном и невољном дајем, „Ове за душу господара мога,“ Кад то зачу турска буљумбаша, Он отиште коња на авлију, Али мајка оправила сина, Самолудо од дванаест љета,

Да отисне од авлије врата. Хитро момче послушало мајку, Од авлије отиште фалангу.

Кад уљезе Туре на ђогину,

Он са седла сатури мавлуту, Докле сину дванаест камена, Тако кула и авлија сину

Ка да паде у авлију сунце. Препаде се дијете Јоване, Цикну, писну, побјеже у кулу, А срете га на вратима мајка, Од себе га шаком удрила. Колико га удри полагано,

На образу рану направила: „Што је, сине, не веселио се! „Од шта си се момак препануо #“ Кад погледа на мермер-авлију, Она виђе да је јунак добар, Па она стрча низ мостове кули, Па Турчину коња уватила, Поведе га у мрачне подруме,. Примаче му зоби и сијена;

Па Турчина увати за руку,

115

130