Srpske narodne pjesme. Knj. 5, U kojoj su različne ženske pjesme

уда не плаћа до смрти харача.“ Виче телал тамо и овамо.

Ко чујаше, чут' се не смијаше, Неко броји пуца на доламу, Неко гледа у земљицу црну, Како расте трава на завојке, Као дојке у младе ђевојке,

Ал' не гледа Томичић Радоња, Но телала међу очи црне;

уја ћу поћи, цареви теларе, „Усред Сења града на крајину,

уја сам родом псред Сења града,

уднам Мијата добро и лијепо, „И његова сестрић: Маријана,“ То изрече, на коља се баци,

И пред цара у двор ушетао,

И овако цару бесједио:

уја л' овако, царе господаре, »дДа ти даваш цио товар блага, „И да даваш сабљу демишкињу, уДа ти даваш коња неседлана, „И да даваш твоју синђелију, »Да га везир погубит не може »Док честита цара не запита, » И да арач до смрти не плаћа, „Ко увати хајдука Мијата,

»„Ил' Мијату одасјјече главу.“ Када царе ријеч саслушао, Проговара, пак се насмијао : „Истина је, делијо незнана,

у Ал' бојим се не има јунака, „Ко ће моје даре однијети.“

70:

5

90.