Srpske narodne pjesme. Knj. 6, U kojoj su pjesme junačke najstarije i srednjijeh vremena
6
аи
„Чиј ли коњи по арови вриште #“ А Мара му по истини каже: „Господару, Вуче Зечанину, „Дошла су ти два твоја шурака, „Два шурака оба брата моја.“
А кад чуо Вуче Зечанину, Окреће се на обадве стране,
Џа он виче тридесет делија:
„До сад сте ми били вјерне слуге, „А од сада моја мила браћа, „Потрчите на бијелу кулу,
„Да закољем моје двије шуре.“ Мара куми Богом истинијем
И српскијем светијем Јованом,
И јошт више Богом братимила: „Не сагуби моју браћу милу,
„Јер се сестра браће ужељела, „Не остави саморану мајку,
„А и њину сестру без заклетве.“ Зато Вуче ни абера нема,
Не примаше кумства ни братимства,
Већ на слуге срклет учинио, Љубу своју руком ударио; Колико је лако ударио, Низ образ јој рану начинио, Два јој здрава зуба саломио И четири с мјеста помјерио, _ Зали крвца низ бијело лице. Мара бјаше соја јуначкога, Па потрча у мермер-авлију, Прије свију уграбила врата, Уграбила па је затворила,
160
165
170
| сл 180