Srpske narodne pjesme. Knj. 6, U kojoj su pjesme junačke najstarije i srednjijeh vremena
28
Кад то виђе Поповић Хоташу, Он побјеже пољем зеленијем. Но је Туре Мару дофатило, Млада Мара ходит не могаште, А по сабље Мујо дофатио,
Те на двоје прес'јече влахињу, Ив ње чедо искочило живо. Пође Мујо у Куче камене. Таде дође Поповић Хоташу
На Ивана брата његовога,
Али нађе оно чедо лудо,
'Бе се живо по травици ваља, Па га зави у скут од доламе, Понесе га двору жалосноме, Те је лудо чедо покрстио,
И дивно му име изабрао,
По имену Испоравк: Перошу,
Те га медом и шећером рани. Кад притати дванајест годинах, СОитну је књигу накитило,
Те ју посла очину крвнику:
» О крвниче, Ђурђевићу Мујо, „Знаш ли, Мујо, што је пријед било, „Кад м' изгуби и оца пи мајку 2 „Ходи дођи на Мрамор крвави, „Да бијели медан дијелимо.“ Виђе Мујо књига што му шипе, Па он узе коња п оружје,
И отиде ђетету на медан,
И ту нађе Испорак Пероша. На брицке се сабље удариште. Но дијете лудо и нејако,
40)
45
сл сл
60
65