Srpske narodne pjesme. Knj. 7, U kojoj su pjesme junačke srednjijeh vremena
97
( голим ножем у деснојви руци; Доиста га посјећи оћаше,
Него турске пушке запуцаше, Сломише му у рамена руке.
А. кад Петра ране допадоше, Петар кличе својега рођака,
По имену Вукићевић-Ника :
» О Никола, мој мили рођаче! уја погибо данас на мегдану. уја не жалим што сам погинуо, „Него турску не посјекох главу; „Дођи к мене, посјеци му главу, „ Ал" уграби мене рањенога.“ Ал' Никола Петра послушао, На Турчина загон учинио
Да Турчину посијече главу; Него Турци ватру наложише, Те Николу ране допадоше, Обије му руке саломише.
Но кликује Вукићевић-Петре, Он кликује својега рођака:
» О Филипе, мој мили рођаче, „Погибосмо оба на мегдану,
» Х остаде на Турчина глава;
»дођи к нама да пос јечеш главу;
„Е не жалим што сам погинуо, »Но Турчину не посјекох главу, „Нако сам се био зафалио.“ Вукићевић Филип долетио,
И рањену браћу суминуо,
Па Турчину главу окинуо
И рањену браћу уграбио.
30
50
сл ст
60