Srpske narodne pripovjetke, zagonetke i poslovice. Knj. 1 : pripovijetke i zagonetke, narodne pripovijetke i zagonetke

БИЈЕ

ПАШТРОВСКО НАРИЦАЊЕ ЗА МРТВИМА,

ар Е.

По свему је народу нашему обичај, да се нариче или тужи за мртвима; но нигдје на другоме мјесту, осим Паштровића, нијесам дознао, да има постојано нарицање у стиховима, већ како ко осјећа и зна, онако и нариче. У Кастелима, поред мора између Спљета и Трогира, имају нарикаче, које пријатељи и познаници покојникови наџмљу и шаљу му кући, да га желе; но ни оне немају никаквога, постојанога нарицања, него свака приступивши ке мртвацу почне с тијем: да ју је послао тај и тај, да поплаче тога, и тога; па онда, како која зна, настави хвалу мртвоме, жалост родбине, и тако даље до поздрава пређашњима. мртвима на онај свијет. Паштровићи дакле једини, колике је мени до сад познато, имају нешто постојанога нарицања у стиховима, које жене од рода покојникова ухвативши се за руке, као у колу, над њиме поклањајући се запијевају: сваки се стих запијева по двапут: једна жена, "као коловођа, почиње, а остале јој помажу, изговарајући за њом кад по други пут стих запијева само посљедњу стопу од стиха (као што се у Хрватској и у Далмацији и у колу пјева). На свршетку свакога стиха додгје се још први пут: ;Ајме бане!« пли: „Куку, бане!“ или: „Леле, бане!“ ит. да по други пут: »Е јаокј« Да се п ово нарицање овако не може за свакога употребити (н. п. за дјецу, за жене итд.). то свак може дознати: овако се обично нариче за кућнијем старјешином, који је и у селу био знатан човјек.

У