Srpske svetinje u Palestini

4

главара католичке прксе. Али, ако није узео материјална учешћа у њима, он је показивао очевидне симпатије према онима, који су, под знаком крста, ишли. да од неверника ослсбоде земљу, у којој је поникло хришћанство, у којој су хришћанске светиње и у којој је Гроб Христов. Сви крсташи, који су пролазили кроз Србију, били су доченивани и гошћени од. ерпскнх владалаца и њихове властеле. Рајмонд де Сен >Ki л, гроф од Тулузе, који је 1096 године водио крсташе из Прованс;* за П-лестину, ишао је преко Ломбврдије, Истре, Далмације и једнога дела Србије. Српска је престоница била тада у Скадру. Српски краљ Константин Бодин (1081 —1101) дочекао je тулуског грофа у својој ирестоници врло срдачно и врло пријатељски. Пзмеђу њих двоЈице снлопљен је тада споразум, који је за крсташе био врло пробитачан. Он им је не самообезбедио пролаз и исхрану кроз Српске Земље, већ је Рајмснд од Бодина добио и-много драгоцених савета о Дариграду и Мзлој Азији, које је знао из сопственог борављења у њима. Исто је тако усрдно дочекао Стсфан Немања немачиог цара Фридриха Барбаросу, који се беше упутцоу Налестину Дунав( м и Источном Србијом. 27јула 1189= годин§, сам, лично, Стсфан Немања, са братом Срацимиром, са великсм пратњом и са б чатим поклонима, дочекао је у Нишу немачког цара. Сем одличних почасти, KOje указа православни српсни владалац католичком немачком цару, који беше пошао да ослободи Свету Земљу,. ол ;му предаде и обилату масу потреба за војску у месу, овцама, дивљачи, вину, јечму за коњеи тако даље. Ове симпатије српских владалаца средњега века према борцима за ослобођење Иалестине још ни из да■лека не показују сву љубав, коју су гајили према њоф. Српски историјски споменици говоре о томе врто речито. Српски су владаоци били врло побожни. Докле је ишла њихова побожност наЈбоље се види из тога што ,их је црква, после смрти, проглашавала за свеце. Шихова се побожност види и из поштовања, које су указивали хришћанским светињама. Знаменитим црквама,. било да cv биле православне (у Цариграду, Солуну,. Атонској Горп), било да су биле католичке (у Риму, Бариу, Дзбровнпку), они су слали богате прнлоге у новцу, иконама, крстовима и другим потребама. Они су, исто тако, почевши од Стефана Пемање, па до псследњих изданака српских династија, чак и пцсле пропасти Србије, слали обилате поклоне хришћанским светињама и црквама у Палестинп. У тешкпМ приликама, крје оу сналазиле Свету Земљу, на су се обраћалњ