Srpski književni glasnik

119 СРПСКИ КњижеЕВНИ ГЛАСНИК,

да кле, да ти обрасци васпитавају, и да и у књижевности и уметности, као п у науци, они који доцније дођу могу да се користе ранијим тековинама и, као што смо рекли, на туђе лепоте да надовезују своје.

Претавши сад са широких појава историјских на појединца, видећемо да се ту поново и непосредније потврђује зависност нечијих дела од образаца. Оставимо на страну општије и познате сведоџбе о њиховом утицају. Оне би се, нема сумње, аналогијски, могле пренети и на нарочите случајеве којима се ми овде занимамо; али ми за те случајеве имамо ближих потврда, и те аналогијске нису нам потребне. Из пеихологије је познато да је евака продукција у основи репродукција: да је свако стварање само мање више нова комбинација представа и појмова који су раније у духу постојали, и ван којих ни најпростију слику или ствар не би било могуће замислити: познат је пример оног источњачког краља који није никако могао да замисли чврету воду, то јест лед, и зко је знао и шта је чврет и шта је вода — само зато што, по његовом личном искуству, таква комбинација појмова није била могућа. ПЏојамно је онда да од обима искуства, од количине и каквоће представа и појмова у нечијем духу, мора зависити, под иначе једпаким условима, и богатство и савршенство његових умотворина. У нашем случају то значи: од два песника с једнаким даром, онај ће стварати савршенија дела чије образовање буде потпуније и машта богатија. Лако је, доиста, разумети да ће песник који на најсавршенијим обрасцима буде научио фактуру стиха, нове ритме, нове хармоније, нове умешности у руковању њиме, да ће такав песник, под иначе истим уесловима, постићи лепше ефекте од онога који је, са осекуднијег образовања, упућен на примитивније стиховне облике. Исто ће тако и приповедач моћи дати у толико савршенију приноветку у колико је имао више прилике да позна постигнута усавршења у приповедачкој техници, новије приповедачке ефекте, нове, шире, богатије теме, тачније и дубље огосгке о човеку, новије и занимљивије пеихо-